KNJIGE U KOJE SE ZALJUBLJUJEMO: ZEMLJA, Alekandar Đukanović
Posle romana Ostrvo mrtvih, u rukama mi je druga zbirka priča pisca i istoričara Aleksandra Đukanovića i to je već dovoljan razlog za radost. Ako bi ikako bilo moguće, njegovu prethodnu, Hladnu površinu, provukla bih kroz časove o književnosti. Ovu, novu knjigu, preporučila bih svima koji mogu i da vole i da ne vole istoriju, ali od nje, stare i nesalomljive – zaziru, a od ponovljene – strepe.
Šta je lik, ako ne odrednica događaja, šta je događaj, ako ne ilustracija lika!, uzviknuo je Henri Džejms u svom eseju ‘Umetnost fikcije’. Junaci Aleksandra Đukanovića lišeni su ornamenata i suvišnih ukrasa, oslikani samim događajima, kao portreti bez tonera, filtera i maskiranja. Taman koliko je potrebno da se sačuva njihova autentičnost prosejana kroz prozno sito i uvaže spisateljska pravila.
Knjiga nosi naslov Zemlja, što simbolički u umu i donjem stomaku nagoveštava ukotvljenost i učvršćenje u savršenstvu. S ovim bi se, verujem, i Karl Gustav Jung saglasio, ali i dodao, kao da je ovu knjigu sam čitao: ‘Ono što nazivamo simbolom jeste naziv, ime ili čak slika koja može biti dobro znana, ali uza svoje uobičajeno i očigledno značenje ipak ima svojevrsne konotacije. Sadrži nešto neodređeno, neznano ili skriveno od nas...’
Aleksandar Đukanović nam upravo to, skriveno a naslućeno otkriva, kako se i očekuje od lepe književnosti – Zemlja (kocka) nije ništa drugo do predmet što se zavrteo u Vremenu (krugu), koji nastavlja da se vrti u mat(r)ici istorije, pritom ne prestajući da nas ozleđuje svojim ivicama. Ovde se Aleksandar – istoričar umesto mačem, samo pomoću literarnog ključa Aleksandra – pisca, hvata ukoštac s Platonovom mišlju o tome kako su kocka i krug apsolutno lepi. A posle puta po stranicama ove surove i dirljive knjige ostaje, kako ta nedoumica u nama, tako i njeno razrešenje na nama.
Ako je prethodno rečeno uputno, ono što kod Aleksandrovih priča nije upitno, jeste osobenost njegovih priča da se prelivaju i kipte, a opet vešto izmiču suvišnom. Protkati narativ simbolikom, uz to u visokom registru ostati dosledan i veran pripovedačkom fonu, veština je majstora.
Priča za pričom, do kraja gde nas dočeka i isprati Zemlja koja ne priznaje vreme sem cikličnog, pa nas i protiv naše volje flešforvarduje, kazujući da početak dolazi iza kraja, a kraj vraća na početak. Tada odložimo korice i, poput puževa koji su usput izgubili kućice, počnemo za sobom da ostavljamo tragove pročitanog. Zašto je tako, neka kažu kolebljive terazije vremena koje je, koliko već sutra, istorija.
Piše: Violeta Ivković
