KNJIGE U KOJE SE ZALJUBLJUJEMO: "ČUDAN OSEĆAJ U MENI", Orhan Pamuk, prikaz

Sajam knjiga protekao mi je najbolje moguće – u čitanju. Možda bih i stigla pre zatvaranja da mi ruku nije dopao razobručeni Orhan Pamuk i njegov čudesni „Čudan osećaj u meni“. Ali jeste, i ne žalim. (A i znam gde uvek mogu da dođem do dobrih novih knjiga.) :-)

Orhan Pamuk ne tvori ovu priču kao u svom „Muzeju nevinosti“, gde je pripovest osnova za kasnije otvoren istoimeni muzej u Čukurdžumu, delu Istanbula u kojem se odvija radnja te knjige, već obrnutim redosledom. „Čudan osećaj u meni“ poniče brdovito iz davno postavljenih temelja sadašnjeg Istanbula, u dugom razdoblju od prvih značajnih migracija i pristizanja doseljenika sa sela u grad sredinom pedesetih, pa sve do ovih dana. U tim meandrima života tri generacije iskusan pisac koristi te useke da napiše ep. Tako već s početka ovog bozadžijskog, istanbulskog, turskog (svakojakog, ali pod okriljem i plaštom ljubavnog) epa možemo da naslutimo, da ustuknemo i da se prepadnemo pomislivši kako je „Čudan osećaj u meni“ osećaj koji može da raste i živi u svima nama odakle god potekli i gdegod se zatekli. Jer čudan osećaj u meni, kada mu smaknemo navodnike i kada se ogoli, postaje osećaj ljudski, svekoliki.

Ono što je obema pripovedima zajedničko jeste umeće Pamukovo da od svega napravi muzej; nekad je to Muzej-knjiga, a nekada Grad-muzej. No, glavni junak Melvut nije Kemal iz „Muzeja nevinosti“ – bogati, na Zapadu školovani poslovni čovek iz stare istanbulske porodice – već jedan od nebrojenih doseljenika u Grad. A životni put se, dakle, nezavisno od naše volje i želje, pa i usprkos najdubljim nadanjima, određuje već oko dvadesete stranice naših života. Takav je svakako ovaj bozadžije Melvuta, koji se u ovom romanu meri stotinama strana. Malo je...

Ovaj roman miriše na Balkan. Na sabijenu Priču o dva, o tri, o mnogim balkanskim gradovima što je raspršuje lepeza smenjujućih preplićućih nizova (koji bude čudan, a poznat osećaj u nama, odraslima u ma kom od njih), jer se pripovedna leća sabira na svaki takav grad i na sve takve periferije. Na divlju gradnju i divlju decu. I na trenutke, na podivljale mladiće. Dobro, i na prefrigane podvaljivače, ali u velikim gradovima žive i nesiromašni mali ljudi. No, nije tako jednostavno, a i ne može biti kada je reč o vrhunskoj prozi.

Jednostavno je samo to da uporedo sa Melvutom raste i razvija se grad Istanbul. Dok se sa dva naspramna brda, Dutepea i Kultepea[1] posmatraju i stasavaju sinovi koji su za očevima stigli odasvud, doseljenici iz siromašnih anadolskih sela koji živeći u čatrljama snuju o danu kada će ih grad prigrliti, buja i Melvutovo pitanje da li grad čini gradom mogućnost da se u gužvi sakrije čudan osećaj koji se nosi u sebi. Nevolja je što u ovom romanu periferija nije prst na ustima grada, već ustalasalo, uzburkano more.

A brda naoko jednaka – pustare nasumično odabranih, pa belim kamenom omeđenih skromnih parcela sa sobama-kućercima, uđericama zaposednutih s raznih strana i od raznih došljaka svih profesija, iz svih bratstava i plemena, alevita[1], Kurda, Cigana... levičara, „idealista“ konzervativaca, nacionalista, fašista i komunista, maoista... Istih godina na brda stiže struja, pa voda, pa asfaltni put, ponekom namesto muhtarove[2] dečjim rukopisom ispisane potvrde i tapija na plac; u istom bioskopu muškarci gledaju pornografske filmove (sami sa ’nevaljalim ženama’) i u oba naselja sredinom sedamdesetih stižu crno-beli televizori (tek da nadglasaju dozive bozadžija!) Ali, kako pisac primećuje, „Važne stvari koje određuju život društva ne izviru iz onoga što je ljudima zajedničko, već iz onoga što je među njima različito.“

No, izgleda da raznosači kiselog mleka, pilava, sladoleda i bozadžije ne uočavaju razlike. Bozadžija uzvikuje „Boo-zaaa“ i kad je mrak, i kad vlada policijski čas, i dok dva brda vode rat, „Boo-zaaa“ po tamnim kutovima, neosvetljenim ulicama, uvis, nadole, nagore, „Boo-zaaa“ ka beskonačnim starim i, predstojećim, boljim vremenima. Jer kada se, posle pređenih 30 kilometara sa 45 kilograma tereta na obramici o ramenu, pletena korpa spusti sa sprata da se u emajlirano lonče ulije zaslađena boza, to je kao da si „dotakao anđela“.

Šta se sve događalo tokom tih decenija, a da je imalo posrednog ili neposrednog uticaja na grad koji se širio kao kad se pri udisaju nadimaju pluća, pa se i njegovi obodi udaljavali od samog srca grada? Tamo gde uporedo sa vukovima i kangalskim psima[3] vladaju pronicljivi samoproglašeni vlasnici zemlje i nepredvidljiva zbivanja?

Da li nas pisac na te događaje podseća tek kako bi se u nama pokrenuo vremeplov uspomena ili što su svi oni, unekoliko, uticali i na živote ondašnjih savremenika, pa i na život junaka Melvuta? Ali kakvog značaja za malog bozadžiju mogu da imaju veliki događaji poput: vojnih udara, hapšenja stotine hiljada ljudi, povratak Homeinija u Teheran, preuzimanje Folklandskih ostrva, proterivanje Grka[4] i mučenja Kurda, sukobi i nestajanja turske levice i desnice, Černobilska katastrofa, atentati, Trg Tjenanmen, srdačan poljubac Gorbačova i Buša, ovekovečen televizijskim kamerama...? Šta se jednog sirotog pečalbara tiče više do hoće li noćas isprazniti krčage boze? Pitanje je, zapravo, suštinsko, jer kod njega ne možemo a da se ne priupitamo – Šta se pod belom kapom nebeskom nas išta tiče šta se dešava pod tom nebesinom ako nije u našem skučenom domenu, dometu sopstvene egzistencije. A moglo bi nas se i te kako ticati, nenametljivo podseća pisac povesničar, krišom poturajući prosta ljudska pitanja u neizgovorene misli svog junaka Melvuta. (I kada se nakon proterivanja Grka u njihove konfiskovane domove nasele Afrikanci i siromasi iz Anadolije, te se i taj novonastali problem rešava rušenjem kuća, pod izgovorom da je tu leglo droge, razvrata i kriminala, šta drugo običan čovek da se zapita osim da li je za nevestninu dovoljno budućem tastu kupiti veštačke zube i gde u tolikoj prašini da drži svoja kolica s pilavom?) Dok se krećemo uz i niz vremenski tok, kombinovanjem narativnih nizova i u mirise Orijenta upredenih priča, razotkrivaju nam se tanani slojevi prošlosti, a izbledele fotografije u tonovima sepije pretapaju se u užurbani film u boji, nudeći nam tek mrvice nagorkog kolača uzročno-posledičnih veza.

I da, shvatimo da nam ni izgovaranje najlepših ajeta niti najuzvišenijih molitvi neće odagnati strahove. Ali shvatimo kako se dosežu ljubav i zaborav.

I, ako je tačno da „Ono što prodaje bozu jeste glas prodavca“, onda to važi za svaku, a pogotovo za ovu knjigu.

Autor: Violeta Ivković