KNJIGE U KOJE SE ZALJUBLJUJEMO: ČRNA MATI ZEMLA, Kristian Novak
Odavno nisam bila sklonija da se saglasim sa Pekićem koji kaže da je čovek zbir pitanja bez odgovora. Raskršće puteva bez smerova. Zagonetka.
Još od velikih majstora naovamo, provincijalni primitivizam i prizemnosti duha bremenito su i tegobno, ali zahvalno književno tlo gde kvalitet pripovedačkog tkanja zavisi isključivo od spisateljske umešnosti, a Kristianu Novaku ona ne manjka. Ovaj roman, sve i da je satkan od pojedinačnih priča, s pravom bi poneo čehovljevski pečat.
U središtu priče je isečak iz života glavnog junaka Matije Dolončeca kome je očeva smrt okidač za emocionalno raspinjanje u ranom detinjstvu, ali i potka za dramu čitavog jednog međumurskog sela u kojem se 1991. zadesilo osam (neobjašnjivih) samoubistava. A u sasredištu, srcu tih događaja, plete se unutarnja drama junaka-dečaka. No, svetovi odraslih i dečji isprepletani su i neraskidivi; učvoruju ih mitovi i stvarnosti, laži i istine, smešne spodobe što se očas pretvore u čudovišta, kao i različite vremenske percepcije (jer vreme nije ništa do uzus i konvencija, dok je „svijet pun satova i neizgovorenih riječi“). Sve su to samo druge tačke posmatranja jednog te istog kosmosa. Kod Kristiana Novaka nema sveznajućih i svevidećih, prepušteni smo sami sebi, baš kao i mali Matija koji se susreće sa gubitkom i osamom još i pre nego što zna slova, dečak sa pričom o tami i sa tamom u sebi.
Kristian Novak pripovest prilagođava dobima, pa se pripovedanje 'lomi' od Matije odraslog ka Matiji dečaku, i obratno; jasno, baš kako i sam pisac kaže: „Kad si jako mali, jedna si osoba. Kasnije se praviš da si barem dvije, pa onda tri i tako to ide dok ne odrasteš. Bio sam mnogo djece, a u meni je bilo samo malo djetinjstva.“
U ovom romanu nemoguće je tražiti analogije 'po horizontali’ (sjajan je zaplet, briljantne su rečenice, prelama se na rubu između stvarnosti i fantastike...), a još manje po dubokim književnim vertikalama. Šta onda više reći o ovoj knjizi? Problem se ogleda upravo u tome što ona nije skrojena da bude ukrštenica, već se čitalac u njoj oseća kao da su među koricama razlivene Roršahove mrlje. I baš kad pomislimo da smo izgubljeni u crno-belim simbolima, pisac ne dopušta da se utopimo u njima, već kao Roršarov savremenik Jung udružuje reči u večnu ljudsku priču o spoznaji i krivici, ili pre drugim redom, krivici i spoznaji. Hteli-ne hteli podvrgnuti smo samoanalizi, pa kako se ko snađe u sopstvenom zamešateljstvu.
Roman „Črna mati zemlja“, 'mastilo test' Kristiana Novaka, svakako je jedan od boljih književnih uzleta sa nama bliskog jezičkog prostora[1] koje sam u poslednje vreme držala u rukama. S jakim razlozima opraštam piscu što sam se tokom čitanja romana pokatkad osećala poput jedne majke iz Črne mati zemle: „Netko ju je probudio i ona nije znala točno je li se probudila u onaj svijet u kojem je bila zaspala...“
Violeta Ivković
