KNJIGE U KOJE SE ZALJUBLJUJEMO: ČRNA MATI ZEMLA, Kristian Novak

U središtu priče je isečak iz života glavnog junaka Matije Dolončeca kome je očeva smrt okidač za emocionalno raspinjanje u ranom detinjstvu, ali i potka za dramu čitavog jednog međumurskog sela u kojem se 1991. zadesilo osam (neobjašnjivih) samoubistava. A u sasredištu, srcu tih događaja, plete se unutarnja drama junaka-dečaka.

Odavno nisam bila sklonija da se saglasim sa Pekićem koji kaže da je čovek zbir pitanja bez odgovora. Raskršće puteva bez smerova. Zagonetka.

Još od velikih majstora naovamo, provincijalni primitivizam i prizemnosti duha bremenito su i tegobno, ali zahvalno književno tlo gde kvalitet pripovedačkog tkanja zavisi isključivo od spisateljske umešnosti, a Kristianu Novaku ona ne manjka. Ovaj roman, sve i da je satkan od pojedinačnih priča, s pravom bi poneo čehovljevski pečat.

U središtu priče je isečak iz života glavnog junaka Matije Dolončeca kome je očeva smrt okidač za emocionalno raspinjanje u ranom detinjstvu, ali i potka za dramu čitavog jednog međumurskog sela u kojem se 1991. zadesilo osam (neobjašnjivih) samoubistava. A u sasredištu, srcu tih događaja, plete se unutarnja drama junaka-dečaka. No, svetovi odraslih i dečji isprepletani su i neraskidivi; učvoruju ih mitovi i stvarnosti, laži i istine, smešne spodobe što se očas pretvore u čudovišta, kao i različite vremenske percepcije (jer vreme nije ništa do uzus i konvencija, dok je „svijet pun satova i neizgovorenih riječi“). Sve su to samo druge tačke posmatranja jednog te istog kosmosa. Kod Kristiana Novaka nema sveznajućih i svevidećih, prepušteni smo sami sebi, baš kao i mali Matija koji se susreće sa gubitkom i osamom još i pre nego što zna slova, dečak sa pričom o tami i sa tamom u sebi.

Kristian Novak pripovest prilagođava dobima, pa se pripovedanje 'lomi' od Matije odraslog ka Matiji dečaku, i obratno; jasno, baš kako i sam pisac kaže: „Kad si jako mali, jedna si osoba. Kasnije se praviš da si barem dvije, pa onda tri i tako to ide dok ne odrasteš. Bio sam mnogo djece, a u meni je bilo samo malo djetinjstva.“

U ovom romanu nemoguće je tražiti analogije 'po horizontali’ (sjajan je zaplet, briljantne su rečenice, prelama se na rubu između stvarnosti i fantastike...), a još manje po dubokim književnim vertikalama. Šta onda više reći o ovoj knjizi? Problem se ogleda upravo u tome što ona nije skrojena da bude ukrštenica, već se čitalac u njoj oseća kao da su među koricama razlivene Roršahove mrlje. I baš kad pomislimo da smo izgubljeni u crno-belim simbolima, pisac ne dopušta da se utopimo u njima, već kao Roršarov savremenik Jung udružuje reči u večnu ljudsku priču o spoznaji i krivici, ili pre drugim redom, krivici i spoznaji. Hteli-ne hteli podvrgnuti smo samoanalizi, pa kako se ko snađe u sopstvenom zamešateljstvu.

Roman „Črna mati zemlja“, 'mastilo test' Kristiana Novaka, svakako je jedan od boljih književnih uzleta sa nama bliskog jezičkog prostora[1] koje sam u poslednje vreme držala u rukama. S jakim razlozima opraštam piscu što sam se tokom čitanja romana pokatkad osećala poput jedne majke iz Črne mati zemle: „Netko ju je probudio i ona nije znala točno je li se probudila u onaj svijet u kojem je bila zaspala...“

Violeta Ivković