KNJIGE U KOJE SE ZALJUBLJUJEMO: "AMAJLIJA" Roberta Bolanja, prikaz

Amajlija" je najpoetičniji Bolanjov roman, omaž poraženoj generaciji mladih pesnika, ali i uverljiv, neoboriv dokaz da književnost nije pobeđena.

Kada sam letos poručula „Amajliju“ Roberta Bolanja, ruku mi je dopala naizgled skromna „knjižica“ od dvestotinak stranica, gotovo majušna u poređenju sa Bolanjovim prethodno pročitanim dvotomnim romanom ( „2666“) koji je brojao više od hiljadu! Pomalo razočarana, premeštala sam knjigu iz ruke u ruku, obrtala je, odlagala. I najzad, rekla sebi: Kako te nije stid, samo se seti Hemingveja! Otvorila sam knjigu i – nisam stala. A tog dana kretala sam na letovanje... Čitala sam u taksiju do autobuske stanice, čitala u autobusu, čitala i dok su svi drugi pili kafu na odmorištima... I nimalo ne preterujem kad kažem da ću ovo letovanje pamtiti po – „Amajliji“.

Sve što slučajnom čitaocu može biti važno već piše na stražnjim koricama: kako je „Amajlija“ najpoetičniji Bolanjov roman, te kako je to zapravo oda latinoameričkim pesnicima poniklim sred burnih političkih previranja u Meksiku, čija je okosnica masakr na trgu Tlatelolko u Meksiko Sitiju; kako je to pripovest o onom delu sveta u kojem se nesaglediva prostranstva i gorostasna umetnost „najednom mogu sakupiti na veličinu mrtvačkog sanduka“. A opet, i mnogo više od toga.

Jer Roberto Bolanjo obuva cipele sa visokom potpeticom. Da budem preciznija, ulazi u ženske patike, broj 36,5 (jasno im vidim pertle; na jednoj su krvcrvene, na drugoj nebeskoplave boje).
Bolanjo, zatim, na te patike oblači suknju na cvikle i bluzu sa maramom ukrašenom indijanskim vezom (da junakinja ne zaboravi na svoje urugvajsko poreklo). Jer Roberto Bolanjo ne samo što govori ženskim glasom Auksilio Lakutur, već on, da bi razumeo svu suptilnost (O. sećanja), i gracilnost žene, tokom pripovedanja živi i diše telom i dušom žene, postaje – žena.
Spremačica i prijateljica, sekretarica i drugarica, sluškinja i ljubavnica, družbenica i isceliteljka ponekih i svih, poznatih i nepoznatih, muškaraca i žena, slikara, pisaca, skulptora, pesnika, kompozitora..., ali uvek veličanstvenih poeta Latinske Amerike. (Da li je Auksilio Pesnik-Žena ili Žena-Pesnik, jedina je nedoumica koju još imam.)

Ne pamtim u nekom književnom delu bolju transformaciju, proniknuće pisca u „onostrani“ svet nesuprotstavljenog, a drugog pola. Otuda ove „majušne“ i „nejake“ stranice knjige, pored bisernog jezika i prozračnog stila, poprimaju veličinu velike, najveće književnosti. I stoga, dobrovoljno, odsada pa nadalje, ostajem zatočenik Bolanjove proze.

Izdavač: LOM, Beograd

Autor prikaza: Violeta Ivković