Knausgora nikad dosta!
Istina je da je za neke knjige potreban pravi trenutak, a „Moju borbu“ sam pokušala da čitam u periodu kada mi je život bio haotičan i ubrzan i nisam imala vremena da se zagledam unutar sebe u književnom smislu. Četiri godine kasnije, izašla je prva knjiga njegovih Godišnjih doba („U jesen“), koju je posvetio svojoj tada nerođenoj ćerki, a ja sam tada čekala svoju prvu ćerku, pa mi je bilo nekako prirodno da uzmem tu knjigu. I kliknuli smo odmah. I danas smatram da je Kvartet idealan za upoznavanje sa Knausgorom i to govorim svima koji me pitaju - možete da osetite njegovu poetiku, a bez straha od grandioznosti Moje borbe. „U jesen“ i „U zimu“ su zbirke kratkih eseja o najobičnijim stvarima i pojavama koje Karl Uve sagledava na jedan potpuno jedinstven način. Njegova misao je baš blistava i tera vas da se zamislite i uvidite koliko je on u pravu (a i da se zapitate „kako se ja toga nisam setio/la?“).
Zatim je došlo „U proleće“ (koje nije zbirka eseja, već je koncipirano kao dnevnički unos i obuhvata jedan prolećni dan) i dogodila se eksplozija. Ta knjiga me je raznela u paramparčad i ušla je na moju listu najboljih knjiga svih vremena, vrlo lako. U njoj ima i svetlosti i tame, bezbroj detalja i nijedna skrivena misao. Eksplozija koju pominjem je tipično knausgorska, daleko od jarkih boja i vatrometa - ona se dešava iznutra, ali je podjednako snažna. Iskrenost, kao i način na koji prožima svakodnevnicu apstraktnim, su me zauvek kupili. Tada sam znala da sam spremna za „Moju borbu“.
Sve ostalo je istorija. Ukoliko pratite moj profil na Instagramu, sigurno znate koliko forsiram Karla Uvea tamo i koliko se oduševljavam svime što taj čovek napiše. Znam koliko mogu da budem naporna kada nešto volim, ali svoju ljubav prema književnosti (ovde konkretizovanu u Knausgorovom delu) neću zauzdavati.
Zašto volim Knausgora?
Ako bih nekome opisivala autora i glavnog lika Moje borbe, rekla bih da je on jedna ćudljiva, mrgudna persona koja voli da samuje. Da je njegova misao precizna, detaljna do bola i neverovatno blistava. Da su seciranje stvarnosti (univerzalne i najintimnije), kao i bezrezervna iskrenost sinonimi za njegovo pisanje. Njegovo pripovedanje je takvo da mi se čini da može da piše o bilo čemu, ali baš o bilo čemu, i od toga napravi spektakl. Idealan način da se u to uverite su Godišnja doba. Genijalno mi je kako može krene od naizgled nebitnog događaja (npr. prelistavanja monografije koju je zatekao na stolu) i na par stranica da razmaše svoju misao do apstraktne širine (npr. poimanja stvarnosti i umetnosti) da bi 30 ili 50 stranica kasnije suptilno aterirao baš tamo gde želi (npr. kod predstave smrti), a potom tu ideju konkretizovao u jedinstvenom događaju (npr. smrti i sahrani oca). Takođe, u stanju je da bez pardona razbije narativni tok epizodom od preko 200 strana (u kojoj se vraća par godina u prošlost), ali tako da to uopšte ne smeta velikoj slici.
U njegovim delima blistavi pasusi o životu, o ljubavi, o umetnosti stoje nasuprot stranica i stranica spuštanja čaša, paljenja cigareta, oblačenja jakni. I to je onaj savršeni knausgorski miks koji me svaki, ali svaki put kupi. Zapažanje koje oduzima dah pa onda lament nad čišćenjem stana i menjanjem bebećih pelena. A zapravo, sve je to život. Jer da, mogu da razmišljam o knjizi koju sam pročitala dok perem sudove, a to se najčešće i dešava.
Volim i njegovu gotovo nepodnošljivu prisutnost u tekstu – ta prisutnost je toliko jaka da sam povremeno morala da pravim pauze u čitanju jer njegov glas nije hteo da mi izađe iz glave. Ovo pišem u najpozitivnijem mogućem smislu. I moram da pomenem još ovo: na momente je objektivno totalno nedopadljiv kao lik, ali subjektivno je nemoguće da vas ne oduševi, upravo zato što to uopšte ne pokušava.
Mogla bih da nastavim ovako još dugo, ali činjenica je da Karl Uve najbolje govori sam za sebe. Nadam se da ga ne propuštate!
Ukoliko vam se svideo razgovor sa Ivanom, zapratite njen profil @unbearably_bookish za još kvalitetnog sadržaja i sjajnih fotki.
