Juval Noa Harari, SAPIJENS: KRATKA ISTORIJA ČOVEČANSTVA
Juval Noa Harari veliki deo ove knjige posvećuje sadašnjosti i mogućoj budućnosti sapijensa i možda se nedovoljno bavi prošlošću. Ipak, glavne crte o homo sapijensu su neosporne i on ih čitaocu jasno predstavlja.
Prvu polovinu našeg postojanja sapijensi provode zajeno, udruženi, prolazeći kroz niz otkrića. Najpre kroz kognitivnu revoluciju – pre oko 70000 godina počinjemo da se ponašamo na daleko domišljatiji način nego ranije, iz još uvek nejasnih razloga, a to prati i naše brzo širenje planetom. Pre oko 11000 godina polako napuštamo lovački i sakupljački način života i prelazimo u fazu poljoprivredne revolucije. Ova faza traje i danas, ali pre oko 500 godina počinje i naučna revolucija koja pokreće industrijsku revoluciju, pre oko 250 godina. Zatim se, kao sled javlja i informaciona revolucija, pre svega pedesetak godina, koja povlači i biotehnološku, koja je još uvek nova i u razvoju. Autor izražava sumnju da će upavo ona označiti i kraj sapijensa i da će nas, u nekom momentu, zameniti neki post-ljudi, stvoreni upravo bioinženjeringom. Biće to, smatra on, kiborzi koji će živeti večno.
Harari se bavi i mnogim drugim važnim događajima, pre svega razvojem jezika i načinima na koje on utiče na razvoj ljudi. U stanju smo da razmišljamo o apstraktnim stvarima, da sarađujemo u većem broju i da se bavimo tračevima. Raste broj religija, najpre politeističkih, koje postepeno zamenjuju, monoteističke koje su, kako istorija pokazuje, daleko opasnije. Zatim, dolazi i do evolucije novca i, još važnije, zaduživanja i kredita. Tako dolazi do uspona kapitalizma i širenja carstava trgovine.
Harari nam u ovoj knjizi daje mnoštvo neospornih podataka, ali i ličnih viđenja i analiza. On smatra da se sapijens, prirodno vezan za prirodu, svesno odlučio za otuđenje od nje i postao pohlepan. Veruje da je „poljoprivredna revolucija bila najveća prevara u istoriji“. Ona je donela duže radne sate, lošiju ishranu i veći rizik od gladi, a ujedno, veće grupe ljudi na jednom mestu doprinele su da postanemo podložniji bolestima, kao i neke oblike hijerarhije koji će kasnije izrasti u mnogo veće raslojavanje. On veruje da bi nam ostanak u kamenom dobu bio bolji i da bi „moderna industrijska poljoprivreda možda mogla biti najveći zločin u istoriji“.
Ono što prihvata kao opšte gledište jesu naše emocije i želje koje nisu zavisne ni od kakve revolucije koja se kroz istoriju desila. Iako sada živimo u visokim zgradama, sa mobilnim telefonima u rukama, prepunim frižiderima itd, naš DNK je i dalje nepromenjen.
Kao jednu od najvažnijih težnji čoveka on navodi besmrtnost, ali smatra da nam ona ne bi donela veću sreću. On pominje dobro poznato istraživanje koje pokazuje da čovekova sreća ima velike veze sa njegovim materijalnim okolnostima. Novac svakako ima udela, ali samo kada nas izbavlja iz siromaštva. Nakon toga, postaje nebitan.
Najveći deo knjige je izuzetno zanimljiv, međutim neka Hararijeva mišljenja su definitivno preterana, i zasnivaju se na nesmotrenim uzročno-posledičnim vezama. On prezire „modernu liberalnu kulturu“ i to to jasno izražava, što će mu mnogi čitaoci možda zameriti.
