Juriš lake konjice, Aleksandar Đukanović
Piše: Aleksandar Đukanović
- Nećeš verovati šta mi se sad desilo na času u Vilijamovom razredu, dragi moj Arture – usplahireno reče Edvard, profesor engleskog jezika i sede za sto u nastavničkoj zbornici.
- Šta se desilo? – Artur, profesor istorije, spusti novine koje je čitao i iznenađeno se zagleda u kolegu.
- Onaj mali Kembel... Njemu ništa nije sveto – vidno crven u licu, Edvard je palio lulu.
- Šta je uradio?
- Pljunuo je po svim svetinjama naše ponosne otadžbine!
- Ne razumem te... Kako je pljunuo?
- Za njega su heroji obični idioti a naša slavna vojska gomila krpenih lutaka bez srca i mozga!
- Ništa mi nije jasno... – Artur posegnu za šoljom čaja.
- Samo trenutak, sve ću ti objasniti. Samo da se malo smirim – Edvard je nervozno pućkao lulu.
- Hoćeš šolju čaja?
- Ne, ne... Hvala ti. Samo malo...
Artur se nagnu preko stola iščekujući da Edvard započne priču.
- Prošle nedelje, radili smo Tenisonov ’’Juriš lake konjice’’. Dobili su zadatak da analiziraju pesmu i opišu kako je na njih delovala. Kao što znaš, ta pesma i služi da pobudi osećanje rodoljublja i nacionalnog ponosa.
- Da, znam. I?
- I tako je mladi gospodin Kembel rešio da se poigra istorijskim činjenicama i da pesmu analizira na krajnje nedopustiv način – Edvard nervozno kucnu lulom po stolu.
- Pa šta je napisao? Mogu li da vidim?
- Više ne možeš! Iscepao sam tu bestijalnost na sitne komadiće – zadovoljno reče Edvard.
- U redu, možeš li da mi prepričaš? – Artura je izdavalo strpljenje.
- Naravno. Mladi gospodin Kembel smatra da se Tenison zatrčao kada je napisao pesmu i da bi bilo bolje da to nije učinio. Možeš li da zamisliš kako sam se osećao kada sam to pročitao? – Edvard pogleda Artura široko otvorenih očiju očekujući odobravanje.
- Ne znam... Šta je još napisao?
- Napisao je kako je kompletna komanda naše konjice iskazala neverovatnu nesposobnost i diletantizam i poslala šest stotina ljudi u besmislenu smrt – netremice ga je gledao i dalje iščekujući odobravanje.
- Hmm... Dobro... Nastavi – mirnim tonom reče Artur.
- Misli da je našim junacima bio ispran mozak i kako je zdrav razum nalagao da takvo besmisleno i samoubilačko naređenje odbiju. Zamisli to! Da vojnik odbije naređenje svog komandanta! – Edvard je sada postajao ljut zbog odsustva Arturove reakcije – I da je Tenison zbog te pesme saučesnik ovih... Ti bolje od mene znaš kako su se zvali ti oficiri...
- Lukan, Reglan, Kardigan i Nolan – odgovori mu Artur.
- Da! I kako ovaj događaj ne bi trebalo proslavljati kao herojstvo već kao besmisleno žrtvovanje – Edvard je povukao dubok dim iz lule i ispuhnuo ga u Arturovom pravcu.
- Znaš šta... – Artur je rukom pokušavao da rastera dim – Mislim da je mladi Kembel retko talentovan i pametan momak koji ume da koristi tintaru.
- Ti ga podržavaš?! – Edvard je bio zaprepašćen.
- Da. Ja mislim da je u pravu. Na stranu literarna vrednost Tenisona, etički i moralno ova pesma proslavlja glupost i služi za lobotomiranje mladih naraštaja. Naše vreme je prošlo, dragi moj Edvarde. Svršeno je sa mitovima, da ne kažem avetima prošlosti. Slavljenjem ovakvih događaja mi smo obični nekrofili, a mladi Kembel to ne želi da bude i ja ga od sveg srca podržavam u tome.
- Ali ti si istoričar... Kako možeš tako da govoriš? – Edvardovo lice je sada bilo još crvenije nego kada je seo za sto.
- Da, ja sam istoričar. Biti istoričar ne znači biti grobar. Ti i ja smo se rodili za vreme Krimskog, a mladi Kembel za vreme Burskog rata. Želim da se nadam da ni on ni mi više nikada nećemo doživeti nijedan rat. Pogledaj kroz prozor, maj je, ptice pevaju, dečaci igraju kriket, vreme je divno. Ne pamtim lepše proleće od ovog 1914. godine – odgovori Artur i ponovo podignu novine sa stola.
x x x x x
Lord Alfred Tenison napisao je svoju najčuveniju pesmu Juriš lake konjice (The Charge of the Light Brigade) odmah nakon što je u novinama pročitao priču o pogibiji 600 pripadnika britanske lake konjice u bici kod Balaklave (25.10.1854), tokom Krimskog rata.
THE CHARGE OF THE LIGHT BRIGADE
I
Half a league, half a league,
Half a league onward,
All in the valley of Death
Rode the six hundred.
“Forward, the Light Brigade!
Charge for the guns!” he said.
Into the valley of Death
Rode the six hundred.
II
“Forward, the Light Brigade!”
Was there a man dismayed?
Not though the soldier knew
Someone had blundered.
Theirs not to make reply,
Theirs not to reason why,
Theirs but to do and die.
Into the valley of Death
Rode the six hundred.
III
Cannon to right of them,
Cannon to left of them,
Cannon in front of them
Volleyed and thundered;
Stormed at with shot and shell,
Boldly they rode and well,
Into the jaws of Death,
Into the mouth of hell
Rode the six hundred.
IV
Flashed all their sabres bare,
Flashed as they turned in air
Sabring the gunners there,
Charging an army, while
All the world wondered.
Plunged in the battery-smoke
Right through the line they broke;
Cossack and Russian
Reeled from the sabre stroke
Shattered and sundered.
Then they rode back, but not
Not the six hundred.
V
Cannon to right of them,
Cannon to left of them,
Cannon behind them
Volleyed and thundered;
Stormed at with shot and shell,
While horse and hero fell.
They that had fought so well
Came through the jaws of Death,
Back from the mouth of hell,
All that was left of them,
Left of six hundred.
VI
When can their glory fade?
O the wild charge they made!
All the world wondered.
Honour the charge they made!
Honour the Light Brigade,
Noble six hundred!
Lord Alfred Tenison (1809-1892)
Ilustracija: The Charge of the Light Brigade by Caton Woodville
