Johan Hari, IZGUBLJENE VEZE
Iako se sama reč depresija upotrebljava za svako neraspoloženje i bezvoljnost, pravi depresivni poremećaji su nešto sasvim drugo. Smatra se da postoji endogena depresija izazvana hemijskom neravnotežom u mozgu, a antidepresivi su takva vrsta lekova koja za zadatk ima da tu ravnotežu povrate. Suprotno tome, reaktivna depresija je uzrokovana spoljašnjim faktorima, odnosno okolnostima kojima smo izloženi. Tu se misli na brojne teške situacije sa kojima se svi nekada suočavamo i na tugu koja ih prati.
U Izgubljenim vezama Hari ispituje stvarne uzroke ovakvih poremećaja. On navodi istraživanja koja pokazuju da je u mnogim slučajevima tzv. endogenih depresija, osoba u godini pre toga pretrpela neku vrstu ozbiljnih emocionalnih tegoba. Tako se dovodi u pitanje opšteprihvaćena teza o biološkoj pozadini problema, odnosno nedostatku ravnoteže u mozgu kao čisto hemijske promene.
Autor tvrdi da je depresija zapravo racionalan i samozaštitni odgovor na izdeljenost životne zajednice u savremenom svetu, odnosno usamljenost. Bliski odnosi su prirodna potreba svakog čoveka, ali naš društveno-ekonomski sistem se zasniva na individualizmu. Otuđenost je postala toliko dominantna da zaboravljamo da su nam ljudi uopšte i potrebni. Komunikacija se svela na poslovnu tokom najvećeg dela dana, a onda i na društvene mreže kao zamenu za realnog čoveka. Koliko je u takvom svetu moguće povezati se sa drugima na pravi način?
Ljudi zapravo žude za povezivanjem sa drugima. Sve je više onih koji osmišljavaju grupe unutar određenih zajednica u kojima će, pored bavljenja samom tematikom grupe, imati priliku i za druženje.
Za one čija depresija ima korene u traumama iz detinjstva, Hari je zagovornik odbacivanja „kulture“ sramote kao prvog koraka u prevazilaženju nerešenih i bolnih pitanja. On nas upućuje na brojne dokaze uspešnog lečenja psihoterapijom umesto uzimanja antidepresiva. Mi smo skloni instant rešenjima, ali ona nam ne mogu pomoći da trajno rešimo problem.
Sasvim je sigurno da će se jedan ovakav pristup suočiti sa otporom ljudi koji konzumiraju antidepresive, pa čak i onih kojima takvi lekovi suštinski ni ne pomažu. Zaista, kada nam je loše, svi mi imamo potrebu da se što pre ponovo osetimo dobro, a terapija razgovorom ne donosi takvu vrstu pomoći. Potrebno je vreme da bi „slon u sobi“ i nama postao vidljiv, a onda i vreme da se naučimo da ga prihvatimo i time smanjimo njegove rušilačke mogućnosti.
