Januarsko rođendansko okupljanje

Januarska rođendanska trojka

Dž. D. Selindžer

„Muka mi je od toga što nemam hrabrosti da budem apsolutni niko.“

Američki romanopisac i pripovedač Dž. D. Selindžer rođen je 1. januara 1919. godine.

Tokom studija hvalisao se svojim spisateljskim talentom i ambicijama, i upućivao razmetljiva pisma Vitu Barnetu, uredniku časopisa Story. Ali uspeh mu je, kad ga je jednom osetio, ubrzo dosadio.

Rekao je urednicima časopisa Saturday Review da mu se „smučila“ njegova fotografija na koricama „Lovca u žitu“ i zatražio da se slika izbaci iz narednih izdanja. Dao je instrukcije svom agentu da spali sva pisma čitalaca. Selindžer, koji je živeo u 57. ulici na Menhetnu, 1953. godine je zauvek pobegao od književnog sveta, odselivši se na imanje od 36 hektara u šumovitom delu Korniša.

U jesen 1953. sprijateljio se sa lokalnim tinejdžerima i pristao na intervju, navodno za školsku rubriku u lokalnom dnevniku Claremont Daily Eagle. Međutim, članak je objavljen kao glavna priča i Selindžer se toliko uvredio da je prekinuo kontakte sa tinejdžerima i podigao ogradu visoku dva metra oko svog imanja. Posle toga je retko komunicirao sa novinarima, osim 1974. kada je, u pokušaju da spreči izdavanje zbirke pripovedaka, rekao novinaru Timesa:„Neobjavljivanje pruža veliko spokojstvo, mir. Obljavljivanje užasno narušava moju privatnost. Volim da pišem. Obožavam. Ali pišem samo za sebe i svoje zadovoljstvo.“

Godinama je slanje izveštača u Nju Hempšir u potragu za Selindžerom bilo novinarski sport. Selindžer je kao mladić imao tužno, melanholično lice i duboke izražajne oči, ali sada, na malobrojnim fotografijama koje su se pojavile, izgledao je ispijeno i bolesno. Kao lik sa El Grekovog platna. Mnogi su tvrdili da je trošio više vremena i snage na izbegavanje sveta nego što većina ljudi troši na normalan život, i njegova otuđenost je samo pospešivala mit koja se stvarao oko njega.

Isak Asimov

„Ja ne vjerujem u ličnu besmrtnost; Jedini način na koji očekujem da ću imati neku verziju za tako nešto je kroz moje knjige.“

Isak Asimov rođen je 2. januara 1920. godine u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, u Rusiji, kao Isak Judovič Ozimov.

Emigrirao je s roditeljima u SAD kad mu je bilo tri godine.

Isak Asimov spada u nekolicinu autora koji su, decenijama već, laički sinonim za ’pravog’ pisca naučne fantastike. Profil takvog pisca podrazumeva nekoliko bitnih odlika: visoko naučno-tehnološko obrazovanje, prisutnost u medijima i sposobnost da se piše za široku publiku, što će reći razumljivo, bez literarnih egzibicija. Asimov je doktorirao hemiju i do 1958. godine predavao na Bostonskom univerzitetu da bi potom prešao u ’slobodne umetnike’. Vanredna marljivost u pisanju naučno popularnih i naučno fantastičkih dela rezultirala je ukupnim zbirom od gotovo 500 knjiga pod njegovim imenom!

Asimov je literarni zanat pekao na tzv. Palp naučnoj fantastici, odbijajući da se bavi književnošću van žanra (pa je, u nadobudnosti slavnog pisca, izjavio kako nikad nije “traćio vreme na Prusta, Tolstoja i ostale pompezne Grke”). Prvu priču objavio je sa 19 godina i ubrzo postao jedan od glavnih saradnika magazina “Astouding” koji je vodio Džon Kembel ’izumitelj’ palp koncepta naučne fantastike, što podrazumeva mnogo akcije, ludih naučnika, buljookih zlih vanzemaljaca i mlade belce koji spasavaju svet i svoju draganu. Kembel je smislio i poznate zakone robotike radi obezbeđenja neprkosnovenu vlast čoveka nad tim mašinama a Asimov je ispisao seriju priča koje se iscrpljuju u dokazivanju ovih zakona odnosno njihovom pozitivnom manipulisanju.

Sve priče i romani zasnovani su na spekulativno-naučnim tezama oko kojih se pletu intrige i njihova rešenja, često u formi detektivske istrage. Karakterizacija likova krajnje je pojednostavljena i funkcionalna. Pred kraj života Asimov je povezao cikluse o robotima, Carstvu i Zadužbini, gradeći tako svoju ’istoriju budućnosti’. Naučna fantastika Isaka Asimova, uprkos pominjanim manjkavostima, mora se uvažavati jer uspešno zadovoljava dečačku/mladalačku žudnju za nesputanim avanturama na egzotičnim mestima; pošto je planeta Zemlja odavno istražena i prestala da bude intrigantna, svemir je postao ta nužno potrebna ’divlja granica’ čudesa i bajki XX veka, kojom haraju nova čudovišta-vanzemaljci, roboti, radi božanska tehnologija, uzdižu se i padaju carstva i junače dobri, stari, neustrašivi heroji-uzori.

Simon de Bovoar

„Niko nije arogantniji prema ženama, agresivniji ili prezriviji od muškarca zabrinutog za svoju muževnost.“

Simon de Bovoar rođena 9. januara 1908. godine, bila je francuska književnica, filozofkinja egzistencijalizma, teoretičarka, politička aktivistkinja i feministkinja.

Sa četrnaest godina Simon de Bovoar postaje ateista i odlučuje da posveti svoj život studijama i pisanju. Pošto je maturirala, upisala je studije matematike, jezika i književnosti i filozofije na Univerzitetu u Parizu. Godine 1929, kada je imala 21 godinu, Bovoar je postala najmlađi diplomirani filozof i deveta žena koja je dobila ovo zvanje.

Na Univerzitetu je upoznala Sartra, svog životnog saputnika. Nikada se nisu venčali i živeli su odvojeno kako bi izbegli laži i kako bi mogli zasebno da uživaju u ljubavnim avanturama a da one ne postanu predmet prebacivanja. Od 1931. do 1941. godine predavala je filozofiju u Marseju, Ruanu i Parizu. Putovala je sa Sartrom, najpre po Evropi a zatim i po celom svetu.

1945. godine, ona osniva časopis Moderna vremena čiji je cilj da promoviše egzistencijalizam kroz savremenu književnost. Zahvaljujući svojim romanima i esejima u kojima govori o komunizmu, ateizmu i egzistencijalizmu, stekla je finansijsku nezavisnost koja joj je omogućila da se potpuno posveti pisanju.

Postaje poznata nakon objavljivanja svog najvažnijeg feminističkog dela, knjige „Drugi pol“, obimne, egzistencijalističke analize položaja žena, koja je verovatno najuticajniji feministički tekst dvadesetog veka.