Istorija i značaj ženske književnosti
Ono što istoriju ženskog pisanja čini tako zanimljivom je to što je na mnogo načina to nova oblast proučavanja. Tradicija ženskog pisanja je mnogo ignorisana zbog inferiornog položaja koji su žene imale u društvu u kojem dominiraju muškarci. Još uvek nije neuobičajeno videti časove književnosti u kojima su žene u velikoj meri nadjačane od strane muških pisaca ili čak potpuno odsutne. Dakle, teret ženske književnosti je stvaranje oblasti proučavanja za grupu ljudi marginalizovanih istorijom.
Pre uvođenja ženskih književnoistorijskih koledža u akademsku zajednicu i obnovljenih napora naučnika da istraže, oporave i očuvaju književnu tradiciju, žene u književnosti su bile, zapravo u prilično zatvorenim krugovima i njihov glas se nije dakleko čuo. Marija Volstonkraft svojim delom Vindikacija prava žena (1792) pokreće značajnu raspravu koja je utrla put mnogim ženama posle nje ne samo da objave svoja dela, već i da se uključe u sveukupni kritički diskurs oko pitanja žena u književnosti.
Čak i onda kada su žene u književnosti počele da se pominju, ipak o tome su pisali muškarci. Neki od prvih zapisanih pokušaja da se zabeleži doprinos žena u književnosti bili su katalozi objavljeni u 18. veku i pisali su ih muškarci. "Feminead" (1754) Džona Dankomba i "Memoari nekoliko žena iz Velike Britanije koje su proslavljene zbog svog pisanja ili veštine učenja jezika, umetnosti i nauke" (1752) Džordža Balarda su dva takva rukopisa. Ipak, najvećim delom, većina ljudi zainteresovanih za čitanje i komentarisanje dela koja su napisale žene bile su druge žene. Jedan od najboljih primera za to je "The Female Advocate: A Poem Occasioned bi Reading Mr Duncombe's Feminead" (1774) od Meri Skot. Pesma je bila njena prva publikacija i značajna je po tome što hvali druge spisateljice koje su objavljivale u to vreme, uključujući spisateljicu za decu Saru Filding i Anu Barbauld.
"Sopstvena soba" Virdžinije Vulf (1929) se često smatra pokretačkom snagom ovog pokreta. Esej dugačke forme ispričan je kroz fikcionalizovanog naratora i predstavlja argument o neophodnosti metaforičke i bukvalne „prostorije“ za žensku književnost u okviru književne tradicije. Knjiga je takođe poslužila kao inspiracija za književni časopis "Soba". Časopis je pokrenut 1975. godine i posebno nastoji da objavljuje i promoviše dela žena.
Borba za ženska prava drugog talasa 70-ih i 80-ih izazvala je pravljenje prostora za žene u svetu književnosti. Fakulteti su počeli da nude kurseve ženske istorije i književnosti. Osnovane su izdavačke kuće koje su se posvetile objavljivanju izgubljenih ili ignorisanih dela žena. Poslednjih godina veći naglasak na intersekcionalnosti podstakao je istraživanje odnosa između rase, pola, religije i klase kako bi se još više dokazala važnost priznavanja mesta marginalizovanih grupa u književnosti. Pisci poput Toni Morison, Adrijane Rič i Margaret Atvud, čiji rad ilustruje potrebu za priznanjem i aktivizmom, dokazuju da postoji mesto za ovaj dijalog i da sopstvena soba koristi ne samo ženama, već i književnoj tradiciji u celini.
Mi ovog marta slavimo jake ženske spisateljske glasove sjajnom akcijom koju možete pogledati OVDE.
