Iscrpljeni pogled i neostvarena želja
Gradeći unutrašnji svet glavne junakinje, Aleksandar Tanurdžić u romanu "Lakrimijum" nabijenom najdubljim emocijama, otvara temu koja u našoj sredini još uvek predstavlja tabu i podseća nas da živimo u društvu u kome se na rađanje gleda kao na prirodnu potrebu svake žene, a svako odsustvo potomka nailazi na osudu.
„Ana ne plače – ona je cela lakrimarijum. Ona je lakrimarijum ispunjen do vrha, iscrpljeni pogled, neostvarena želja, neispunjeni zavet. Ona je Ana Katić – nerotkinja. „
Koliko želje, nadanja, čežnje, (ne)prosanjanih snova može da se spakuje u jedan pun živući lakrimarijum. Rekla bih da je njegova zapremina neograničena, bar što se tiče junakinje romana Ane Katić.
Ipak Ana je ovde sinonim za svaku ženu koja vodi bitku sa vantelesnom oplodnjom. Sama sa sobom, protiv svog tela i protiv radoznalosti okoline.
Nikada još nisam čitala roman na ovu temu, a nikada ne bih mogla ni da pomislim da muškarac može da piše ovako uverljivo, ne iz ženinog ugla, već kroz njene misli koje se neprekidno roje i kovitlaju, kroz njene snove i da svu njenu bol pretoči i prikaže kao beskrajnu snagu. Stil autora, njegovo poetično pripovedanje, uvođenje Medeje i Lilit dodalo je sasvim neočekivanu dimenziju Ani.
Meni je jako malo da kažem da je priča veoma emocionalna i to upravo zbog svih Ana ovog društva koje bez pardona pitaju kad će beba, šta čekate, od kojih se očekuje potomstvo da bi ispunile svoj cilj, a niko ne zna tešku pozadinu priče i naravno da ne bi ni trebalo da je zna. Zbog svih Ana koje su pretvorene u birokratski broj i pored svih prepreka grčevito se drže svoje najveće želje.
Roman nije obiman, možete ga pročitati za par sati, ali je veoma bolan i kao takav ostaće vam zauvek na onom mestu gde duša obitava.
Tekst: Jelena, @mischiefs_journey_trough_books