INTERMECO, Sali Runi
Sali Runi i njene romane možemo da volimo ili da ne volimo, ali mislim da se svi slažemo oko toga da je ona pravi milenijalski fenomen – na pitanje zašto je to tako čula sam razne odgovore, ali što se mene tiče, to je zbog plastično dočaranog emotivnog pulsa jedne generacije (kojoj i sama pripadam). Iako nisam ultimativna obožavateljka njenih romana, sve sam ih pročitala. Pre „Intermeca“ sam pripadala timu „Normalni ljudi“, ali čini mi se da mi je najnoviji roman ipak sada najdraži. Sledi objašnjenje.
„Intermeco“ je originalno objavljen krajem septembra ove godine, ali atmosfera opšteg oduševljenja/jedvačekanja/neizdrža (oprostite na kovanicama, ali vrlo su primerene ovde) je pripremana mesecima unapred. Bukstagrameri širom sveta su dobijali i čitali takozvane ARCs (eng. Advanced Readers Copies), mameći uzdahe nama, običnim čitaocima. Priznajem da je kampanja izdavača bila vrlo uspešna i da ni ja nisam ostala imuna na istu – svoj primerak sam nabavila par dana pošto je objavljen u Evropi. Ovih dana konačno izlazi i srpski prevod romana, u Geopoetikinom izdanju.
Priča prati dva brata, Pitera i Ivana (bogovi prevođenja i transkripcije, praštajte, Ajvan će za mene zauvek biti Ivan) – Piter je u tridesetim, Ivan u dvadesetim. Nedavno su izgubili oca i njihov odnos je, najblaže rečeno komplikovan. Njihovi univerzumi i perspektive su totalno različiti, što zbog razlike u godinama, što zbog njihovih karaktera – rekla bih da su sjajno kontrastirani i da je Runi sjajno dočarala njihove likove, kao i razlike među njima. Kako se smenjuju poglavlja, smenjuju se i perspektive posvećene braći. Upoznajemo Silviju i Naomi sa Piterove strane, kao i Margaret sa Ivanove strane. Da se ne bih pogubila u prepričavanju i pojašnjavanju njihovih odnosa, ostaviću vam da sami to otkrijete, jer sama ne volim kada mi neko prepriča pola knjige.
Ritam samih poglavlja je prilično različit – Ivanova poglavlja sam čitala sa lakoćom i nisam želela da se završe, dok sam se kroz Piterova (naročito na početku) teže probijala, jer su manje-više data kao njegov tok svesti, a njegov lik je sam po sebi mračniji i pun unutrašnjih nesuglasica koje će se otkrivati kako se radnja bude razvijala. Zato sam kroz knjigu stupala lagano (što bih i vama preporučila), čitala sam je oko nedelju dana i apsolutno nisam želela da se završi.
Tu su sve teme tipične za Sali – ljubav, prijateljstvo, komplikovani međuljudski odnosi na svim nivoima, tako da tu nije odstupila od sebe – pomak je osetan više u načinu na koju nam je priču donela. Ona koristi tok svesti, ali i dijaloge (obožavam njene dijaloge), kao i promišljanja o porodici, ljubavi, gubitku, krivici i tako nam daje mnogo kompletniju i kompleksniju sliku nego u njenim prethodim romanima. Ono što mi je nedostajalo je glas svih ženskih likova: jedino Margaret „čujemo“ tokom romana, dok o Silviji i Naomi više saznajemo iz perspektiva braće ili iz njihovih međusobnih razgovora.
Što se mene tiče, najnoviji roman Sali Runi je ono što inače očekujete od Sali Runi, ali na sledećem nivou, jer je sazrela kao spisateljica. Pogodila je onu zlatnu žicu zbog koje zavolim roman, zbog koje neprimetno počnem da budem totalno subjektivna i da navijam za određene likove (Ivana sam volela od početka, dok sam sa Piterom imala baš dinamičan odnos; od ženskih likova, besramno sam navijala za Silviju sve vreme). I da, došla mi je u pravom trenutku, pa sam baš uživala u čitanju.
Nadam se da ćete i vi!
Ivana Balnožan, @balnozanstvenost
