HLADNA POVRŠINA Aleksandra Đukanovića kao omaž velikim književnim imenima
Piše: Svetlana Fucić
HLADNA POVRŠINA je knjiga priča koja je, u osnovi, jedna grandiozna prozna celina. U pitanju je deset različitih životnih sudbina, različitih geografski, istorijski, kulturološki; zajednička im je tek jedna nit - umetnost. Pisana je jednostavnim, konciznim izrazom, kao svejevrtan omaž velikanima pisane reči, ne zapostavljajući sporedne likove, naprotiv; u njoj su svi likovi živi, ne samo u službi glavnog junaka nego uopšte, svetlost je bačena posvuda, što samo govori o naratorskoj umešnosti. Đukanović bez sumnje ima meru i veoma dobro zna gde treba stati u izlaganju.
Dakle, ovde imamo deset savršenih podloga za formu romana, i to je jedino što sam zamerila autoru - izbor da načini knjigu priča, a ne deset romana. Činjenica je da je danas čitaocima lagodnije da se bave kratkom formom, no, takođe je činjenica da je tako nas, sladokusce pisane reči, uskratio za znatno kompletniji i kompleksniji doživljaj svake od pomenutih priča. Rekla bih da je ljubav ka profesiji za dlaku prevagnula nad ljubavi za književnost, no, upravo to znanje dalo mu je mogućnost da raširi krila i uvede nas u svetove nama nedovoljno poznate.
Sve je moglo i nije moralo da se desi, čitalac ima izbor hoće li autoru verovati na reč ili će se upustiti u neko svoje istraživanje, što je, ponovo, pohvala za autora i njegov nadasve dobar književni izraz.
Treba reći i da je ova knjiga višestruka, jer pripada podjednako književnosti, istoriji, etnografiji, sociologiji i psihologiji. Živimo, nažalost, u vremenu kada je potrebno napisati nešto krajnje komercijalno da biste bili primećeni, ili napisati nešto gde se poigravate sa lokalitetom, arhaizmom ili preteranom savremenošću da biste bili zapamćeni. Kvalitet, kao i toliko puta do sada, ostaje marginalizovan - neverovatno mi je saznanje da Aleksandar Đukanović ne zauzima daleko istaknutije mesto u savremenoj srpskoj književnosti, jer mu bez sumnje takvo mesto pripada.
Koliko imam istančan čitalački ukus, toliko sam, takođe, naučena da primetim greške ukoliko ih delo ima.Moram priznati da sam se trudila da pronađem nepravilnost, grešku ili bar neusaglašenost u ovim pričama. No, toga jednostavno nema. Roman je, po mom mišljenju, daleko složenija forma koja zahteva disciplinu, umešnost, znanje, kreativnost, što uključuje poznavanje, samim tim i čuvanje jezika; roman dozvoljava igranje sa jezičkim barijerama, sa pričom u priči, iako je u biti roman jedna priča. Smatram da je Đukanović savršeno sposoban da iznese roman, što je dokazao veoma dobrim fantazmagoričnim romanom Ostrvo mrtvih, u kojem čitaoca s lakoćom vodi kroz raznolike svetove, i upravo tu leži moje nezadovoljstvo, ili jedina moja zamerka koja se ogleda u njegovoj pripovedačkoj formi - ovoga puta izabrao je kratku priču a ne roman - jedan ili više njih.
Đukanović je autor koji je oživeo dobrano mrtvu srpsku proznu književnu scenu, zaista sam ga doživela kao iznenađenje i osveženje. Ne bih mogla a ni želela da izdvajam jednu ili dve od ponuđenih nam deset priča iz ove knjige, svaka je svet za sebe, kompletan, koncizan, potpuno autentičan i samosvojan mikro univerzum.
U to ime, toplo preporučujem zbirku priča pod nazivom HLADNA POVRŠINA, argumentovano tvrdeći da je u njoj samo naziv hladan.
