Himna životu – Žizel Peliko: knjiga o ženi koja je odlučila da sramota promeni stranu

U prodaji od 24. avgusta

Postoje knjige koje se čitaju zbog priče, postoje one kojima se vraćamo zbog jezika, a postoje i one kod kojih je gotovo nemoguće odvojiti knjigu od trenutka u kojem je nastala. „Himna životu“ Žizel Peliko pripada ovoj poslednjoj grupi.

Teško je otvoriti ove memoare a da se unapred ne zna bar deo priče žene čije je ime obišlo svet. Ipak, ono što iznenađuje jeste koliko se „Himna životu“ razlikuje od onoga što bi se možda očekivalo od knjige nastale posle jednog od najpotresnijih sudskih procesa poslednjih godina.

Ovo nije samo knjiga o zločinu.

Još manje je knjiga koja želi da svoju autorku zauvek zadrži u ulozi žrtve.

Pre svega, ovo je priča o životu koji je postojao pre svega što se dogodilo – i o pokušaju da život postoji i posle toga.

Ko je Žizel Peliko?

Žizel Peliko postala je poznata širom sveta tokom suđenja u Avinjonu 2024. godine, kada se njen bivši suprug Dominik Peliko našao pred sudom zajedno sa desetinama drugih muškaraca.

Godine 2020. policijska istraga otkrila je da ju je suprug godinama drogirao, seksualno zlostavljao i omogućavao drugim muškarcima da je zlostavljaju dok nije bila u stanju da pruži pristanak. Suđenje je završeno osuđujućim presudama za Dominika Pelikoa i još 50 muškaraca.

Ali slučaj nije privukao svetsku pažnju samo zbog razmera zločina.

Žizel Peliko donela je odluku koja je promenila način na koji se o ovom slučaju govorilo: odrekla se prava na anonimnost i insistirala da suđenje bude javno.

Time je odbila ideju da je žrtva ona koja treba da se krije.

Poruka koja je pratila suđenje – „Sramota mora da promeni stranu“ – prerasla je granice sudnice i postala međunarodni simbol drugačijeg odnosa prema žrtvama seksualnog nasilja.

Upravo iz tog iskustva nastala je knjiga „Himna životu“.

„Himna životu“ nije samo knjiga o slučaju koji je potresao Francusku

Ko očekuje klasičnu hronologiju zločina i sudskog procesa mogao bi da bude iznenađen.

Žizel Peliko svoju priču vraća mnogo dalje u prošlost.

Govori o detinjstvu, porodici, prvoj ljubavi, poslu i majčinstvu. Vraća se životu koji je gradila tokom pet decenija i pokušava da ga sagleda iz perspektive saznanja koje je u jednom trenutku promenilo značenje gotovo svega što mu je prethodilo.

U tome je možda i najpotresniji sloj knjige.

Kako ponovo posmatrati sopstvena sećanja kada otkrijete da je osoba sa kojom ste proveli najveći deo života vodila život za koji niste znali?

Šta ostaje od uspomena?

Čemu još možete da verujete?

I, možda najvažnije, kako nastaviti dalje kada ne želite da najstrašniji događaji vašeg života postanu njegova jedina definicija?

Zbog toga naslov „Himna životu“ dobija mnogo dublje značenje nego što se na prvi pogled čini.

Knjiga o tri generacije žena

Jedan od zanimljivijih aspekata memoara jeste činjenica da priča Žizel Peliko ne počinje niti se završava njenim bivšim suprugom.

Govoreći o knjizi, Peliko je objasnila da je naslov povezan i sa porodičnom pričom o tri generacije žena – njihovim radostima, gubicima i sposobnosti da nastave dalje.

Posebno govori o snazi koju je prepoznala kod bake i majke. Njena majka teško se razbolela veoma mlada i umrla od tumora na mozgu sa samo 35 godina. Peliko upravo u tim ženama vidi deo porekla sopstvene životne snage.

To potpuno menja ugao iz kojeg se knjiga može čitati.

„Himna životu“ nije samo memoar o preživljavanju seksualnog nasilja. To je i porodična priča o nasleđenoj snazi, gubicima i sposobnosti da se radost ponovo pronađe čak i onda kada deluje gotovo nepristojno govoriti o njoj.

I upravo zato naslov nije ironičan.

On je prkosan.

Kada se ceo prethodni život promeni u jednom danu

Jedan novembarski dan 2020. godine predstavlja prelomnu tačku memoara.

Žizel Peliko pozvana je u policijsku stanicu nakon što je njen tadašnji suprug uhvaćen kako u supermarketu snima žene ispod suknji. Ono što je policija pronašla na njegovom računaru otkrilo je mnogo veći zločin.

Peliko je tada saznala da je čovek sa kojim je provela oko pola veka vodio tajni život u kojem ju je godinama drogirao i zlostavljao, kao i da je dovodio druge muškarce da je seksualno napadaju dok je bila bez svesti.

Za čitaoca je posebno teško upravo to saznanje: ona nije samo morala da se suoči sa onim što joj je učinjeno već i sa činjenicom da o velikom delu sopstvene traume nema sećanja.

Zbog toga se u knjizi stalno sudaraju dva života – onaj za koji je verovala da ga živi i onaj koji je postojao mimo njenog znanja.

Taj psihološki sloj čini „Himnu životu“ mnogo više od dokumenta o jednom krivičnom slučaju.

„Sramota mora da promeni stranu“

Ako postoji jedna rečenica koja je postala neraskidivo povezana sa Žizel Peliko, onda je to upravo ova.

Sramota mora da promeni stranu.

Jednostavna je, gotovo elementarna, ali iza nje stoji čitav sistem društvenih očekivanja koji je Peliko svojom odlukom odbila da prihvati.

Žrtve seksualnog nasilja često se pitaju šta su uradile, zašto nisu nešto primetile, zašto nisu reagovale, šta će drugi misliti i kako će ih društvo posmatrati.

Peliko je napravila radikalan obrt.

Zašto bi se skrivala ona?

Zašto bi njeno lice bilo sakriveno?

Zašto bi teret stida pripadao osobi kojoj je zločin učinjen?

Odluka da se odrekne anonimnosti učinila je njenu ličnu priču javnom, ali je istovremeno otvorila mnogo širi razgovor o seksualnom nasilju, pristanku i načinu na koji društvo tretira žrtve. Njena poruka izazvala je demonstracije i reakcije daleko izvan Francuske.

Zbog toga „Himna životu“ funkcioniše istovremeno kao memoar i kao čin otpora.

Najveća snaga knjige krije se u njenom naslovu

Možda bi bilo jednostavnije da je ovo knjiga o besu.

Ili osvajanju pravde.

Ili kazni.

Sve je to prisutno, ali naslov ipak govori o – životu.

U intervjuima povodom objavljivanja memoara Žizel Peliko govorila je o pokušaju da ponovo unese boju u svoj život i da od onoga što joj se dogodilo napravi nešto što neće ostati samo ruševina.

Zato knjiga ne ostavlja utisak da želi da ponudi jednostavnu lekciju o tome kako se „prevazilazi trauma“.

Takva lekcija verovatno i ne postoji.

Mnogo je važnije nešto drugo: čovek može da bude duboko obeležen onim što mu se dogodilo, a da ipak odbije da tome prepusti vlasništvo nad ostatkom svog života.

Tu „Himna životu“ postaje univerzalnija od konkretnog slučaja iz kojeg je nastala.

Ovo nije laka knjiga – ali nije ni knjiga bez nade

Bilo bi pogrešno opisivati „Himnu životu“ Žizel Peliko kao inspirativnu knjigu u onom olakom, marketinškom smislu te reči.

Materijal o kojem govori jednostavno je pretežak za to.

Ali knjiga jeste priča o ljudskoj sposobnosti da nastavi dalje.

Ne tako što će zaboraviti.

Ne tako što će proglasiti da je sve ponovo dobro.

Nego tako što će odbiti da najgore što joj se dogodilo postane jedina priča koja se o njoj može ispričati.

U tome leži njena posebna snaga.

Čitalac možda knjigu otvara zbog slučaja Žizel Peliko, ali je ne zatvara razmišljajući samo o zločinu.

Ostaje mnogo neprijatnijih i važnijih pitanja: o poverenju, pristanku, porodičnim odnosima, ćutanju, odgovornosti, položaju žrtava – ali i o tome koliko identitet jedne osobe može biti veći od onoga što joj je neko drugi učinio.

Zašto pročitati „Himnu životu“?

Zato što iza jednog od najpoznatijih sudskih slučajeva poslednjih godina postoji osoba čiji život nije počeo tim slučajem.

I koja ne želi da se njime završi.

Žizel Peliko je postala simbol onda kada je odbila da sakrije svoje lice i prihvati sramotu koja joj nije pripadala. U „Himni životu“ odlazi korak dalje: vraća sebi pravo da ispriča čitav život, a ne samo njegov najstrašniji deo.

Možda je zato najbolji način da se ova knjiga opiše upravo kroz paradoks njenog naslova.

Posle priče koja bi lako mogla da bude samo priča o užasu, dobili smo knjigu koja insistira na životu.

Ne na zaboravu.

Ne na jednostavnom oproštaju.

Ne na srećnom kraju.

Na životu.

I upravo zbog toga naslov „Himna životu“ na poslednjoj stranici zvuči mnogo snažnije nego na prvoj.