Haruki Murakami, PRVO LICE JEDNINE
Jedan od odlomaka koji privlači pažnju, a koji toliko podseća na dobro poznati Murakamijev stil, glasi: “Svet se može okrenuti naopako u zavisnosti od načina na koji ga posmatramo. Način na koji zračak sunca padne na nešto može promeniti senku u svetlost, ili svetlost u senku. Pozitivno postaje negativno, negativno pozitivno“.
U ovih osam priča, pisac mnogo više nego u ranijim knjigama nagoveštava bauk smrti. Njegovi likovi se više ne pitaju šta bi moglo biti. Umesto toga, oni predviđaju kraći put koji sledi, kao što čitamo u odlomku iz priče „Na kamenom jastuku“: „...Dovoljno čudno (ili možda ne baš tako neobično) ljudi stare u tren oka. Svakog trenutka naša tela su na jednosmernom putovanju do kolapsa i propadanja, nesposobna da vrate sat unazad. Zatvorim oči, otvorim ih ponovo, samo da bih shvatio da je u međuvremenu toliko stvari nestalo. Potaknuti intenzivnim ponoćnim vetrovima, ove stvari – neke sa imenima, neke bez, nestaju bez traga. Ostala je samo bleda uspomena. Čak se i na pamćenje teško može osloniti. Može li tada neko sa sigurnošću da kaže šta nam se zaista dogodilo...“
U uvodnoj priči, glavni junak odlazi na klavirski koncert na koji ga je pozvala devojka sa kojom je vežbao. On sa njom nije bio blizak i jedino što ga vezuje za nju je Mocartova kompozicija koju su svirali u duetu, pri čemu je on napravio brojne greške. Pa ipak, on je zaljubljen i sa buketom cveća odlazi u koncertnu dvoranu. Međutim, tamo ne zatiče nikoga i utučen odlazi do obližnjeg parka gde sa zvučnika automobila čuje emitovanje hrišćanskih poruka poput one da će svi umreti i biti oštro osuđeni za svoje grehe. Tada sreće starijeg čoveka koji izgovara „krug sa mnogo centara i bez obima“.
U jednoj od priča pak, Murakami piše o svojoj poznatoj ljubavi prema bejzbolu. On piše: „Naravno, pobediti je mnogo bolje nego izgubiti... Ali pobeda ili poraz ne utiču na težinu i vrednost vremena.. Minut je minut, sat je sat. Moramo to da negujemo. Moramo se spretno pomiriti sa vremenom i iza sebe ostaviti što više dragocenih uspomena – to je ono što je najvrednije“.
Svih osam priča u ovoj knjizi, ispričanih u prvom licu, nesumnjivo su Murakami. Iako možda ne otvaraju mnogo toga novog, zasigurno će čitaoce podsetiti zašto je njegovo delo jedinstveno.
