GOSTUJUĆI BLOG: Stsh's Book Corner - Džefri Judžinidis, MIDLSEKS

,,Midlseks” je pripovest Kala Stefanidisa, uglednog diplomate koji je rođen i odgajan kao devojčica Kaliopa. Naime, iako je spolja gledano Kaliopa na rođenju izgledala kao ,,zdrava i prava” devojčica, doktoru je promaklo da je, genetski posmatrano, beba koju je držao u rukama zapravo dečak, odnosno da je pred njim redak slučaj genetske mutacije koja rezultira pseudohermafroditizmom. I tako su Kaliopu roditelji odgajali kao devojčicu, ni ne sluteći da sa njom nešto nije u redu, sve dok ona sama u pubertetu nije počela da shvata da se razlikuje od svojih vršnjakinja. Nakon nesreće koju je doživela kao tinejdžerka, lekarski pregled je utvrdio ono što je Kaliopino telo već pokušavalo da joj kaže – došlo je do zabune kada joj je lekar na rođenju odredio pol.

 

,,Rođen sam dva puta: prvo kao devojčica, jednog izuzetno vedrog dana u Detroidu 1960; a zatim ponovo, kao dečak, tinejdžer, u jednoj bolnici kraj Petoksija u Mičigenu, avgusta 1974. Bolje upućeni čitaoci možda su me videli u studiji doktora Pitera Lusa ,,Polni identitet kod pseudohermafrodita sa sindromom 5-alfa reduktaze”, objavljenoj u ,,Žurnalu pedijatrijske endokrinologije” 1975. Možda ste čak videli i moju fotografiju u šesnaestom poglavlju sada već prilično zastarele knjige ,,Genetika i nasleđe”. To sam ja, na strani 578, stojim nag pored visinometra sa crnim pravougaonikom preko očiju.

U mojoj krštenici piše da se zovem Kaliopa Helena Stefanidis. U mojoj najnovijoj vozačkoj dozvoli (izdatoj u Saveznoj Republici Nemačkoj), moje ime glasi, jednostavno, Kal.”

 

Iako je ispričana u prvom licu, ,,Midlseks”, ipak, nije knjiga o životnom iskustvu jednog pseudohermafrodita. To je kompleksan, višeslojni roman o identitetu koji obuhvata istoriju jedne porodice ili, još preciznije, istoriju i putovanje jednog mutiranog gena koji se prenosio s generacije na generaciju i čekao pravi trenutak da se konačno ovaploti.

 

Priča počinje 1922. godine u evropskom selu Bursa, iz kog su zbog turske okupacije, iseljeni brojni stanovnici grčkog porekla. Ista sudbina je zadesila i Leftija i Dezdemonu Stefanidis koji su bolji život potražili u Americi. Da ,,Midlseks” nije obična porodična priča jasno je već u nekoliko prvih poglavlja. Naime, Kalovi baba i deda su iskoristili priliku što ih u Americi niko ne poznaje, na brodu kojim su putovali su izveli malu ,,predstavu” upoznavanja i zaljubljivanja i svoju vezu su ozvaničili brakom. To, naravno, ne bi bio nikakav problem da Dezdemona i Lefti nisu brat i sestra.

 

Najveći deo romana posvećen je porodičnoj sagi Stefanidis, prvenstveno životu Leftija i Dezdemone u ,,vrlom novom svetu” i njihovim pokušajima na svoj pravoslavni duh uklope u američki san. Veo njihove zabranjene veze pratiće njihov život kao prokletstvo, makar u Dezdemoninim očima, koja će, kao svaka prava bogobojažljiva hrišćanka, celog života u sebi nositi strah od božje kazne. Dezdemona je ujedno i najbolje portretisan lik, pa možda i glavni akter Judžinisovog romana, spona koja povezuje njegov početak i kraj. Od trenutka kada sazna da incest može rezultirati monstruoznim deformitetima kod dece, Dezdemona će sve od sebe dati da izbegne trudnoću, najpre izbegavanjem ,,bračnih obaveza”, zatim i podvezivanjem jajnika. Dezdemona se, međutim, na taj drastičan korak odlučila tek nakon što je rodila dvoje zdrave dece od kojih će jedno, sin Milton, oženiti rođaku, uprkos majčinim pokušajima da taj brak spreči. Iz te ljubavi će se roditi Kaliopa (iako je Dezdemonina proročka kašičica pokazala da Tesi čeka dečaka). Dezdemonin strah od božjeg gneva duboko je usađen u njenu ličnost. Svaku nesreću koja zadesi njihovu porodicu smatraće svojom krivicom, a činjenicu da se te nesreće uvek nekako podudaraju sa rođenjem dece, jasnim omenom. Nekoliko puta će padati u katatoničnu depresiju i poželeti da je nema, ali želja joj se nikada neće ostvariti, čak ni nakon što sahrani voljenog muža. Preživeće i taj gubitak a njena molba da se pridruži pokojnom mužu će, kako kaže autor, dugo prolaziti ,,kroz komplikovanu proceduru nebeske birokratije”. Njenim životom će zavladati mir, ironično, upravo kada sazna Kaliopinu ,,dijagnozu” koju će dočekati iskrenim izvinjenjem, kao da je baš to ono što je čitavog života čekala i da su njeni gresi konačno okajani.

 

Izuzev ovih detalja, ,,Midlseks” je uobičajena priča jedne iseljeničke porodice čije tri generacije teže uklapanju u svet oko sebe. Najpre Dezdemona i Lefti u sasvim novom, njima nepoznatom okruženju, zatim Milton i Tesi koji prolaze kroz nekoliko teških finansijskih epizoda (koje najbolje opisuje deo porodičnog života u kom Milton instira da u kući postoji samo jedna jedina sijalica koju bi odvrtao i zavrtao po različitim prostorijama po potrebi, kako bi mogao da vodi računa o potrošnji struje), pa čak i kroz gerilski ustanak koji se u Detroidu odigrao 1967. godine. Ipak, sve ove tri generacije suštinski su obojene potragom za identitetom, svaka na svoj način, a ta potraga se završava upravo Kalovim ponovnim rođenjem, odnosno istinskim otkrićem sebe.

 

Uporedo sa porodičnom sagom mi čitamo i Kalova ispovedna poglavlja u kojima govori o svom životu u Berlinu, mada prilično škrto, kao da čitaocima želi da ostavi otvoreno pitanje kako je zaista živeti u telu koje se rodilo neodlučno. Govori o problemima sa vezama, o stidu, o ,,dvostrukoj ličnosti” koja ponekad izranja ,,kao govorna mana iz detinjstva”, o samom procesu shvatanja onoga što se događa, o učenju ponašanja i navikavanja na svoj novi identitet.

 

,,Za sve to vreme, nisam donosila nikakve definitivne zaključke o sebi. Znam da je u to teško poverovati, ali tako je. Um poseduje samocenzuru. On ulepšava stvari. Nije isto biti unutar tela i izvan njega. Spolja možete da gledate, ispitujete, poredite. Iznutra nema poređenja.”

 

Nedostatak iskustava iz kasnijeg života nadoknađen je istorijskim činjenicama i informacijama kojima Judžinis obaveštava čitaoca o genetskoj mutaciji svog junaka, ali i o naučnim shvatanjima pojmova pola i roda. Tema koju obrađuje u romanu i dalje je tabu i ljudima je prilično nepoznata, a kao svaka nepoznata i neobična pojava, može izazivati neprijatnost. Zbog toga, iako Kalova priča zaista deluje nedovršeno i stidljivo, akcenat nije na sadašnjem trenutku života junaka (mada možemo naslutiti optimističan ishod) već na putu koji je do njega junak morao da pređe. Istorija je važna jer pokazuje neminovnost situacije, apsolutan nedostatak krivice za život koji je protkan osećanjem krivice i stida zbog nečega na šta se nikako nije moglo uticati.

 

,,Da kažem nešto i o svom stidu. Ne mogu da ga obuzdam. Trudim se najbolje što mogu da ga potisnem. Cilj pokreta za međupolnost jeste da se ukine rekonstrukciona genitalna hirurgija kod dece. Prvi korak u toj borbi jeste da ubede svet – a naročito pedijatre endokrinologije – da hermafroditske genitalije nisu bolest. Na svake dve hiljade beba, rađa se po jedna sa neodređenim genitalijama. U Sjedinjenim Državama, koje imaju dve stotine i sedamdeset pet miliona stanovnika, to znači da danas postoji negde oko sto trideset i sedam hiljada živih pripadnika srednjeg pola.”

 

Uprkos impozantnoj cifri, ona ostaje manjina, nepoznanica i statistička greška. Većina nas nikada nije ni upoznala nekoga kome su genitalije ,,najznačajnija stvar” koja im se ikada dogodila u životu, nešto o čemu većina ljudi zapravo nikada ni ne razmišlja; a čak i da jesmo, nije baš neobično što to nismo saznali odmah pri upoznavanju.

 

U tom smislu je ,,Midlseks”, osim što je maestralno napisan, poučan i informativan na nekoliko nivoa. Kroz istorijsku priču o jednoj porodici saznajemo više nego što smo svesni tokom čitanja: ne samo o genetskoj mutaciji, već i o životu iseljenika, o grčkoj kulturi (aluzije na grčku mitologiju mogu stati u zaseban tekst), o životu jedne sasvim obične američke porodice u kojoj se skriva jedna izuzetno neobična jedinka, o odnosu evropske i američke kulture, itd. A pre svega, o pojmu ,,normalnog” i njegovom relativnom, neuhvatljivom značenju koje se iz dana u dan opire kalupu.

 

„Normalnost nije normalna. I ne može biti. Kada bi normalnost bila normalna, svi bi je ostavljali na miru. Mogli bi samo da ćute i da je puste da se sama ispolji. Ali ljudi – naročito lekari – sumnjaju u ono što je normalno. Oni nisu sigurni da je normalnost sama po sebi dovoljno dobra. I zato hoće da je malo poguraju u pravom smeru.“