Fredrik Bakman, ČOVEK PO IMENU UVE

Naš glavni junak je jedna od onih osoba koju svi znamo i koju izbegavamo na hodniku ili ulici. Zašto? Prosto, ne želimo da nam neki namćor svojim zvocanjem pokvari dan. Uve je već čovek u godinama, samotnjak i sav u navikama koje mora da ispoštuje. Iako već odavno nije predsednik kućnog saveta, on svakoga jutra odlazi u inspekciju svog naseljem, gunđajući dok premešta bicikle i proverava da li je đubre pravilno razvrstano. Čitaoci će se slatko smejati u brojnim opisima njegovog namćorastog ponašanja, iza koga se, kako ćemo videti, krije patnja.

Kada se porodica sa dve ćerke preseli odmah do njega i ošteti mu poštansko sanduče, on će biti primoran da razgovara sa ljudima koji počinju da shvataju tugu i bol koju on nosi iza te maske.

Kada je imao svega šesnaest godina izgubio je oca koji mu je bio uzor i koji ga je naučio svim životnim vrednostima. Posle njegove smrti Uve je ostao sam, sve dok nije upoznao Sonju. Ona je u njegov život unela svežinu i volela ga je iskreno i bezuslovno. Voleo je i on nju. Ali sve se srušilo i on, na kratko, više nije umeo da se snađe. Koliko god mu se nije svidelo, zbog „strane žene“, kako ju je zvao, a čiji je muž zapravo oštetio njegovo poštansko sanduče, on je bio primoran da izađe iz svoje ljušture.

Koliko god nam je priča smešna, u pozadini svega ona se bavi načinima no koji se ljudi nose sa svojom tugom.

Bakman nas kroz roman vodi sa brojnim osvrtima na prošlost glavnog junaka, kako bismo što jasnije razumeli zašto je takav kakav jeste i kako bismo do kraja moogli da saosećamo sa njim.

Događaji koji su obeležili Uveov život teraju nas na plač, ali ujedno ozaruju nadom jer vidimo da uvek postoje ljudi koji su ljubazni i velikodušni, spremni da bezuslovno vole.