Filip Rot, SABATOVO POZORIŠTE
Čitaoci su često zaštitnički nastrojeni prema Mikiju Sabatu, heroju, antiheroju i zlikovcu Rotovog romana ,,Sabatovo pozorište”. Šta je on to uradio da zasluži ovakvu pažnju – teško je reći. On je tipičan primer antipatičnog junaka u književnosti i njegova ličnost šokira svakog čitaoca. Pa ipak, iskustvo koje ovaj roman pruža je prilično subverzivno – možda baš tu treba potražiti objašnjenje.
Roman nudi fantastičnog negativca, mitski prenaglašenog. Pa ipak, on nije Pilat ili Jago već samo tužni starac ljut na ceo svet. Baš kao što je slučaj sa Magbetom, što su Sabatovi prekršaji gori, to smo opčinjeniji. On je Supernova greha koja sagoreva u Rotovim virtuoznim rečenicama. Zaslepljuje nas svojom neverovatnom mizoginijom, eksponencijalnom mizantropijom, bezočnim nihilizmom. Kako to Rotu polazi za rukom? Tačnije, kako mu polazi za rukom da stvori takvog lika do kojeg će čitaocima ipak biti stalo?
Za one koji nisu upoznati sa romanom, Sabat je lutkar i osramoćeni akademik koji žali za gubitkom svoje ljubavnice Drenke – konvencionalne žene koja je spremna na sve. Njen seksualni entuzijazam je bio kao naručen jer je i sam Sabat odlučio da se bori protiv smrtnosti tako što će imati što je moguće više seksualnih odnosa. Na početku knjige zatičemo ga u trenutku kada mu nedostaje još ,,šest godina do sedamdesete”, skoro na ,,kraju igre”. On je starac koji pokušava da pobegne od praznine, ali i čovek u neprekidnoj krizi. On se pita da li je uopšte čovek; da li je ikada uspeo da preboli smrt svog brata; da li može da se suoči sa soptsvenom smrću ili još gore, porazu koji nastupa pre smrti: impotencijom. I ne samo seksualnom, već onom retoričkom impotencijom. Nedostatkom glasa, nemogućnošću da se njegov glas čuje u svetu. Dok okreće stranice, vrteći glavom u neverici, čitalac shvata da je Sabat rešen da se njegov glas čuje do kraja.
Jasno je, takođe, da su njegove kvalifikacije za titulu negativca brojne i raznovrsne. On nije samo razvratnik i erotoman već i sociopata. Na granici je čak i da bude proglašen za pedofila, ako mu sudimo u trenutku dok kopa po fiokama s donjim vešom maloletne ćerke njegovog prijatelja. On je patološki lažov, masturbira na groblju, čovek bez dece koji mrzi porodice i parove, mrzitelj smeha, nade, dobrote i celovitosti. Sabat zapanjuje negativnošću.
Pa ipak, pa ipak... Zar nisu njegovi histerični urlici upućeni smrti zastrašujuće bliski onome što i sami osećamo kada se nađemo u blizini Kosača? Ako smetnemo s uma notornu transkripciju seksa preko telefona na dvadeset strana, zar on ne govori onako kako jeste? Zaista, na samom početku saznajemo da je Sabat realista, besni realista. Da je besan na sve što se kreće. Možda bi, knjiga predlaže, i mi trebalo da budemo takvi. Na kraju života Sabat prosto želi da bude upleten u sve, a Rotove ponavljujuće, avanturistične rečenice pune zaslepljujuće sintakse to dodatno naglašavaju i savršeno dočaravaju Sabatovo konstantno hodanje na granici dozvoljenog. I nisu samo muški junaci oni koji su na taj način preuveličani. Piščeva biografkinja, Klaudija Rot Pjerpont kaže da Drenka uvećava osećaj ženske mogućnosti, a tome književne heroine i služe. Naravno, Rot će uništiti ovaj pijetet scenom u kojoj Sabat masturbira na njenom grobu (štaviše, on nije jedini junak koji to radi), ali na kraju krajeva, neko uvek mora biti tu da pokvari savršene slike.
Pa zašto ga onda trpimo? (Sabata, ne Rota.) Jesmo li privučeni pokvarenošću? Zlim zvezdama vodiljama kao što su Šekspirov Klaudije ili Dikensov Bili Sajks? Zanimljivo, Dikens, koji je pisao pre Frojda, makar nudi mogućnost da su njegovi negativci zli jer je prema njima neko nekada loše postupao. Ali Rot ne istražuje tu mogućnost. Sabat nema motiv za zlobu. Lepota ljudi koji ga okružuju čini da se dodatno gosti svojom ružnoćom. Možda je razlog zašto ga štitimo od konačne osude to što je u pitanju očigledno uplašen čovek. Jednako uplašen kao i mi, kada se suočimo sa neizbežnom prazninom.
Izvor: Gardijan
