Elena Ferante, MRAČNA KĆI
,,Drugima je najteže ispričati ono što ni sami ne razumemo” – ovako jedna jednostavna rečenica s druge stranice neverovatno ekonomičnog romana Elene Ferante upozorava čitaoce da se spreme na bolne i neprijatne istine koje će roman izneti o majkama i ćerkama, kao i o ženama koje se bore s očekivanjima koja sa sobom nose obe uloge.
Leda je razvedena sredovečna žena iz Napulja, majka dvoje dece i profesorka engleske književnosti. Njena ispovest dodatno uznemirava zbog idiličnog, suncem okupanog pejzaža obalskog italijanskog grada iz kog potiče. Grad nije prikazan uobičajeno, onako kako ga zamišljaju turisti – kao raj na zemlji koji viđamo svugde, od časopisima posvećenim putovanjima do nebrojenih knjiga i filmova, kao Nedođija u kojoj stanuju ljudi puni života, okruženi porodicom i ljubavlju. Kao njeni književni saborci, pokojni sicilijanski pisac Leonardo Šaša koji se nikada nije libio da u svojim delima pokaže moralne nedostatke svojih sugrađana koji prosto prihvataju da je politička korupcija italijanski brend koliko i Guči ili Maserati, Ferante skida sve one slojeve fantastike eskapizma i čitaocima otkriva uznemirujuće senke koje se kriju ispod mediteranskog sunca.
Nakon što njene ćerke odu u Kanadu gde će živeti sa njenim bivšim mužem, Leda je konačno sama i može da se posveti svom poslu. Oseća začuđujuće samopouzdanje, iako je mislila da će biti usamljena. Odlučuje da napusti Firencu, grad u kojem živi i da leto provede odmarajući se uz knjige, sunce i more. Postoji li išta bolje?
Na plaži će, međutim, brzo naići na veselu, glasnu napuljsku porodicu koja će je podsetiti na jezik sopstvenog detinjstva, jezik porodice od koje je pobegla. Setiće se oca i stričeva koji su svako pitanje postavljali tako da je ličilo na skriveno naređenje, koji su bili izuzetno nasilni i vulgrani kada je to slučaj zahtevao. Sa osamnaest godina je otišla na studije u Firencu i nikada se nije okrenula ka ,,crnoj rupi iz koje je potekla”. Od tog dana je sanjala o bogataškom životu, ispravnom izražavanju, dobrom, smislenom životu ispunjenom kulturom. Istovremeno je zgrožena i opčinjena napuljskom porodicom i shvata da bi, uprkos svim mostovima koje je porušila između sebe i svog rodnog grada, mogla vrlo lako da se vrati na emotivni teren Napulja.
Na početku Leda samo posmatra Ninu, mladu majku, i njenu ćerku Elenu koja se ne odvaja od svoje lutke, ali kroz nekoliko dana njihovi životi počinju da se prepliću. Kada Elena nestane, Leda je ta koja je pronalazi, zbog čega će se setiti kako se i sama izgubila kao dete i kako ju je obuzela panika kada se jedna od njenih ćerki izgubila. Ali kada nestane Nani, Elenina lutka, roman dostiže emotivni vrhunac. Leda je ta koja ju je uzela.
Krađa lutke nije samo trenutak slabosti već trenutak koji sa sobom nosi niz mogućih opasnosti. Ninin suprug, čovek sa ogromnim ožiljkom preko stomaka, i njegova gruba porodica opisani su prostom frazom: oni su loši ljudi. To implicira da je porodica nekakav ekvivalent sicilijanskoj mafiji, odnosno da su ljudi koji joj pripadaju poznati po zlopamćenju i nemogućnosti da oproste, naročito kad je reč o uvredama i krađi.
Lutka u Ledi izaziva poplavu sećanja iz nesrećnog detinjstva, poput majčinih bezbrojnih pretnji da će je napustiti i nesrećnog života u kojem se, i sama mlada majka, odrekla snova kako bi podizala decu. Ona će priznati Nini kako je ispunila majčine pretnje i napustila svoju decu: Kada sam otišla starija je imala šest a mlađa četiri godine – reći će hladno kao čita vremensku prognozu.
U tome je književno umeće Elene Ferante: ona balansira između emotivnih mina i ocrtava krug psiholoških problema koji spaja nekoliko generacija Ledine porodice, pripovedajući jasnim, zbijenim stilom. Autorka koristi tupe reči koji seku poput najoštijeg noža.
Lutka je na kraju vraćena, ali prekasno da bi joj bilo oprošteno. Baš kao što je prekasno i da Leda oprosti svojoj majci i porodici i prekasno da njene ćerke oproste njoj. Na kraju nas Ferante podseća da je nemoguće pobeći od povreda koje nam samo porodica, svesno ili nesvesno, može naneti. Možda je najbolje što možemo da učinimo da sebi priznamo da one postoje, baš kao što to čini Ferante u ovom očaravajućem romanu.
Izvor: Words Without Borders
