Džordž Sanders, LINKOLN U BARDU
Piše: Violeta Ivković
Istorija se može pisati na više načina. To joj se najčešće i dešava, ali je retkost kada stigne u ruke pisca. Onda ta, svaka istorija, nadmašuje svoje prethodne verzije i tumačenja postajući stvarna onoliko koliko je stvarna ona što preživljava sve zlonamere, krivotumače i podvale, jedina za koju radi vreme – književnost.
U Sandersovom romanu, nagrađenom Bukerovom nagradom 2017, dokumentarni fragmenti i epistolarna proza sklapaju se, uporedo sa autorovom fantazijom, u savršeni pripovedački mozaik. Prepiske i zapisi živih uz monologe (dijaloge?) duhova zidaju nerazrušivu tvrđavu oko ovog romana (grobljanski spomenici najpouzdanije su utvrde).
Iz ovakve paramparčadi koju sabira pisac više se dozna o američkom društvu tokom Građanskog rata nego iz istorijskih čitanki, više o živima nego što može da stane na kamene spomenike:
Sin Abrahama Linkolna razboljeva se i umire tokom prve godine Građanskog rata. Dok ga oplakuju, Vili odlazi u bardo, gde čeka na svog ožalošćenog oca. Predsednik Linkoln otvara Vilijev kovčeg i privija uz sebe dečakovo telo što omamljuje duše Volmana, Bevinsa i velečasnog Everlija Tomasa, kao i ostale duhove barda. Vili zanemaruje savete svojih novih prijatelja da pođe dalje i odlučuje da ostane u prelaznom carstvu, ne mareći što po njega dolaze preteće gnusobe iz pakla. Uprkos svemu, Vili i dalje pokušava da uspostavi vezu sa ocem. Duhovi vide dečaka kao simbol nade i u njima raste uzdanje da bi on mogao da se vrati u pređašnji svet. Okupljaju se oko njegove kripte prepričavajući mu sopstvene živote. To nisu priče živih mrtvaca, već priče koje nadživljavaju smrtno biće, jedina vrata za večnost....
Amerikancu je možda lakše da prati tananosti i fine detalje koji se provlače u redovima, dakako, ako je upućen u istoriju svoje zemlje. Nije naodmet znati ko su pojedini likovi koji jesu postojali, ali to nije nužno; svi su oni ujedno i stvarni i nestvarni, veliki i jednako mali onda i sada, kao što će njihove uloge oživljene ovim romanom postojati u večnosti. Jer večnost je tema ovog romana. Večnost ’omaškom’ smeštena u bardu, limbu ili čistilištu (tu ona ne pravi razliku). Večnost kao radost i tuga, kao imanja i nemanja, kao raskošna trpeza i rov u ratu. Kao svi naši tenutni dobici koji su, zapravo, naši večni gubici...
'...meso – toplo, sočno, ukrašeno ruzmarinom, što se puši na skupocenim činijama: odneseno ko zna kud, postalo je otpad, iznova deo leša, posle kratkog uspona do statusa izvrsnog jela...'
Roman Linkoln u bardu tehnički je kombinacija drame i proze, ali pre svega savremeni roman, roman 21. veka. U svemu ostalom prevazilazi relativne vremenske odrednice i čita se kao roman za sva vremena.
