Dž. M. Kuci, ISUSOVA SMRT
Kažu da se Džon Kuci, dobitnik Nobelove nagrade iz Južne Afrike, skrasio na peščanim obalama Adelajda u Australiji jer ga taj grad podseća na otadžbinu. Godinama je pisao intenzivne, dramatične, tradicionalne romane poput ,,Sramote”, knjige o profesoru koji ostaje bez posla i primoran je da se suoči sa užasom koji proživljava njegova silvana ćerka.
U poslednje vreme, međutim, piše drugačije priče: romane naseljene duhovima koji počinju in medias res, o čudu od deteta, smeštene u Estreli, mestu u kojem se govori španski. Ti romani imaju Isusovo ime u naslovima: Isusovo detinjstvo, Isusovo školovanje i, naposletku, Isusova smrt.
Knjige o Isusu kvalitativno podsećaju na alegorije koje pripovedaju o nepojmljivim istinama. One rastežu pojam verovatnosti specifičan za realizam, kreću se putevima fantastike a istovremeno ih odlikuje nezemaljska ozbiljnost i jednostavnan stil koji je, iako nenakićen, prilično muzikalan – nijedna reč u ovim delima ne deluje kao višak.
To su priče o dečaku (u poslednjoj on ima 10 godina) po imenu David, baš kao i kralj za koga se smatra da je pisao Psalme i iz čije loze potiče Isus. O njemu brine Ines, žena koja ga nije rodila, i otac Simon čije je pravo ime Petar, baš kao čuveni ribar i prvi papa, ali je zapravo više nalik na Jozefa, poočima, baš kao što je to bio Marijin suprug, Isusov staratelj.
Simon traži sporazum koji će mu omogućiti da se brine o sinu. Ali ako u ovoj apstraktnoj verziji života božjeg deteta postoji i trunka logike kakvu viđamo u Jevanđeljina, ona se ovaploćuje u samom Isusu, detetu bez roditelja koje je pronađeno u hramu u kojem zajedno sa mudracima tumači svete spise i kaže: ,,Zar ne znate da meni treba u onom biti što je Oca mojega?” (Jevanđelje po Luki, 2:49, preveo Vuk Karadžić)
Sve je u ovim knjigama nabijeno simbolima, čak i u onim trenucima kada naracija deluje nasumično. U ,,Isusovoj smrti” Davida kradu lupeži iz sirotišta koji žele da igra za njihov fudbalski tim. Stvar je komplikovana jer David i sam želi da igra, a Ines i Simon nisu njegovi ,,pravi” roditelji.
David se najednom ozbiljno razboli. Dobija infekciju kojoj se ne zna uzrok. Biva zatočen u bolnici čije osoblje nema odgovore na pitanja. Dečak shvata da umire i razgovor koji u tom trenutku vodi sa Simonom izuzetno je bolan i poetičan.
Simon mu govori da će se nakon smrti ponovo probuditi, prema tome, neće zaista umreti. Postaće heroj. Dečak poseduje opčinjujuću, nadzemaljsku lepotu koja nagoveštava ponovno rođenje božanstva, ali istovremeno je i samo uplakano dete koje ne razume svetlost kojom zrači.
U romanu ,,Isusova smrt” kao i u romanima koji mu prethode sve je obavijeno misterijom koja nadolazi u talasima, poput napola zamapćenog sna, ali čitalac ipak slepo veruje Kucijevoj naraciji jer nema izbora. A nema izbora zato što se nalazi pred remek-delom. Ovo je knjiga mudrosti, romansa o paradigmama koje se mogu ispričati samo kroz parabole i koje, zbog toga, ponekad moraju skrenuti u paradoks.
Neke čitaoce će možda odbiti grandiozna improvizacija autora o umirućim bogovima i uzvišenoj deci, ali svi do jednog će pogrešiti. Pokojni Pjer Rikman je jednom rekao o Kucijevim post-narativima: ,,Dopadalo mi se sve dok nije počeo da petlja sa postmodernizmom.”
Svet sačinjen od ogledala i mađioninarskih trikova i svest da se živimo u svetu punom tajanstvenih mitova koji su jednako stvarni kao i suze i strahovi malog dečaka – to je nešto što prosto morate da prihvatite ako želite da čitate pozna Kucijeva dela. Ovakvi romani sami traže poređenje sa Platonovim mitovima koji se istinski mogu doživeti samo ukoliko ih prihvatite kao priče.
,,Isusova smrt” je fikcija koja zbunjuje um i ostavlja srce željnim moći i dubine onoga što je zapravo samo druga verzija priče koju smatramo najvećom pričom ikada ispričanom. Prilično je jednostavna, zapravo, ali kakav naslov samo ima: Isusova smrt.
Izvor: The Sidney Morning Herald
