makart

Dubravka Ugrešić, ŠTEFICA CVEK U RALJAMA ŽIVOTA

Kako, dakle, napisati originalnu ljubavnu priču kad su sve ljubavi vredne pripovedanja već ispričane? Dubravka Ugrešić ne nudi odgovor, samo krojački pribor. Prihvatite ga oberučke, dobro se udubite i uživajte u raljama života Štefice Cvek.
13.02.2020.
dubravka ugrešić, štefica cvek u raljama života

Piše: Sandra Bakić Topalović

Ljubavni romani su već decenijama jedan od najčitanijih književnih žanrova na celom svetu (što sa sobom povlači i činjenicu da žene više čitaju). Nakon toliko decenija pisanja romantičnih priča i toliko miliona objavljenih naslova u žanru, teško je biti originalan. Pa ipak, ljubavni romani se pišu više nego ikad i čitaju isto toliko.

 

Dubravka Ugrešić je pre tridesetak godina rešila da i ona može napisati ljubavni roman. Potrebno je samo pratiti odavno utabanu stazu – stazu stereotipa i opštih mesta, i hit je osiguran. Ali šta ako neko želi da napiše ljubavni roman kakav do sada nije napisan? Za tako nešto je potrebno mnogo više truda.

,,Štefica Cvek u raljama života” nema originalan zaplet. Štefica je dvadesetpetogodišnja devojka sa prosečnim poslom, prosečnog izgleda, s prosečnim životom i prosečnim snovima. Već je u godinama kada bi ozbiljno trebalo da planira budućnost a čak nema ni momka. Dakle, krajnje je vreme da se ta situacija promeni, a možda i da se malo snize kriterijumi. U svojoj potrazi za hepi endom Štefica se služi svim mogućim sredstvima – savetima iskusnijih prijateljica, savetima tetke (koje, iskreno, ni ne traži), savetima iz ženskih časopisa (koje autorka velikodušno deli sa čitaocima na početku svakog poglavlja). Koliko teško može biti? Ne mnogo. Ili kako to kaže njena prijateljica Marijana: Štefice, zaboga, ogledaj se oko sebe! Frajera ima posvuda, u vodi, u zraku...

Na svom putu do hepi enda Štefica sreće nekoliko stereotipno okarakterisanih muškaraca (kakvih zaista ima ,,posvuda”). Tu je jedan šofer, jedan lokalni frajer koji nosi nadimak Trokrilni, jedan pripiti intelektualac. Scene u kojima autorka opisuje njihov odnos takođe su stereotipni i predvidljivi – to su odnosi kakve većina žena proživi tokom života, odnosi u kojima nada da će iz veze nešto izrasti uglavnom traje kraće od same veze.

Pa ako zaplet priče nije originalan, zbog čega roman ,,Štefica Cvek u raljama života” jeste? Zbog autorkinog pristupa pisanju, zbog tehnike i forme. Dubravka Ugrešić pisanju ovog romana pristupa kao krojačica. Služi se terminima za koje, kako priznaje, ni sama nije sigurna šta znače i knjigu koju čitalac drži u rukama pretvara (čak i vizuelno) u kroj za šivenje kakvi su se nekada nalazili u časopisima. Ona hefta, nabira, krajcuje i čak ostavlja čitaocima šemu po kojoj sami mogu seckati, razvući i oduzeti deo teksta tamo gde je to potrebno. Sve to kako bi se zajedničkim snagama napravio savršeni pačvork roman koji će pristajati svakoj ženi.

Nemoguća misija, ispostavlja se (kao što svaka dobra krojačica zna, one size fits all je mit). Ali autorka odlučuje da igra na sigurno: daće Štefici hepi end koji je osnovni sastojak ovakvog štiva. Ili možda ipak ne – pokušaće da se posavetuje sa ženama iz svoje okoline. Još jedan pogrešan korak! Svaka žena zna najbolje šta druge žene žele i kako bi trebalo završiti Šteficinu priču. Predlozi pljušte (na više jezika): brak, raskid, trudnoća, osećanja prema bratu novog momka, itd... Svaki od ovih predloga, međutim, već je viđen i to ne jednom već u hiljadama knjiga i filmova.

Kako, dakle, napisati originalnu ljubavnu priču kad su sve ljubavi vredne pripovedanja već ispričane? Dubravka Ugrešić ne nudi odgovor, samo krojački pribor. Prihvatite ga oberučke, dobro se udubite i uživajte u raljama života Štefice Cvek.

Podelite: