Dona Tart, ČEŠLJUGAR
U prvom poglavlju, naš glavni junak Teo, koji je ujedno i pripovedač, skriven je u hotelu u Amsterdamu gde gleda novine na holandskom koji ne razume, a zatim se priča vraća 14 godina u prošlost, do dana koji mu je promenio život. Tog dana je, kao trinaestogodišnjak sa majkom ušao u njujorški muzej Metropoliten, ali tamo se desila eksplozija koja je usmrtila njegovu majku na licu mesta, dok je on, igrom slučaja, u tom momentu bio u drugoj prostoriji. Ono što je u polu bunilu poneo odatle bila je malena slika Karela Fabricijusa, Rembrandtovog učenika koji je umro u svojoj 32. godini kada je eksplodirala fabrika baruta u blizini njegovog studija i u kojoj su stradala gotovo sva njegova dela. Upravo tu sliku mu je majka pokazivala samo nekoliko minuta pre pogibije, a čuvar na samrti mu je pokazao da je ponese. Taj opis njegovog vraćanja u svest i pokušaja da pronađe izlaz iz ruševine, očekujući da će po povratku kući tamo zateći svoju majku, napisan je majstoski.
Jedno vreme Teo ostaje da živi sa porodicom svog školskog prijatelja, a onda se odjednom pojavljuje njegov otac koji ga je odavno napustio i odvodi ga da živi sa njim i njegovom devojkom u Las Vegas. Njegov život se se ponovo menja kada jednog dana u novinama pročita da se veruje da je slika koju je poneo iz muzeja uništena u eksploziji. To je prvi momenat u kojem on svesno odlučuje da prećuti istinu i da zadrži sliku.
Godine prolaze, a Teova vezanost za sliku, što zbog njene stvarne lepote, što zbog podsećanja na majku i njihov poslednji razgovor, sve više se prepliće sa osećajem krivice zbog krađe ovog umetničkog dela i sa strahom da će biti otkriven i zatvoren.
Češljugar svakako nije roman koji je ceo u radnji i neizvesnosti. Neki od delova koji se najviše pamte događju se u iznutra, kroz Teove emotivne doživljaje. Iako je najveći deo svoje mladosti proveo sa osećanjem gubitka, on je iskusio i radost. Njegovo prijateljstvo sa Borisom, dečakom iz Ukrajine, kog upoznaje prvog dana škole u Las Vegasu, ispuniće njegov život iskrenim emocijama.
Zaplet romana i dobra proza svakako će vas odvesti daleko, ali Tartova želi da idete još dalje. Poslednje stranice romana uzimaju sve ozbiljne i komplikovane ideje koje se kriju ispod površine i podižu ih na svetlost. Posle završetka zapleta, autorka nas vodi na mesto značenja, odnosno, kako ona to naziva „dugina ivica... gde postoji sva umetnost i sva magija. I... sva ljubav.“
