Distopija spakovana u pliš
Nakon što sam pročitala Spasonosnu razdaljinu Samante Šveblin, shvatila sam da je postala autorka koju ću pratiti i voleti sve što napiše.
Da li vi onako malo zadrhtite kada pročitate sinopsis knjige i shvatite da je to baš ta tema koja vas zanima, pa još od autora za koga već znate da je surovo realan, možda i mrvicu previše. Ipak nekada nam je ta mrvica potrebna da nas trgne iz svoje ušuškanosti.
Samanta je u svom distopijskom svetu prikazala veoma snažno i na neverovatno uznemirujuć način kako napredak tehnologije stvara mogućnosti za dobro, ali otvara i put za zloupotrebu i ispoljavanje iskonskog zla u ljudima. Kentukiji su plišane lutkice koje čak nisu ni posebno lepe, ali su zato izuzetno skupe. Njihova čar je u tome što vide i čuju, a sve to prenose nasumično povezanoj osobi koja se nalazi bilo gde na planeti.
„Gazda“ je osoba koja poseduje Kentukija i jedina briga te osobe je da punjač novom ljubimcu bude dostupan.
To što se u početku niko ne brine koliko svoje intime je izložio osobi koja sedi na drugom kraju sveta, kakva je i ko je osoba koju je pustio da kroz oči Kentukija boravi u njegovoj kući je veoma zabrinjavajuće.
„Ako je anonimnost na društvenim mrežama značila najveću moguću slobodu za svakog korisnika - a sem toga, bio je to položaj kome je sad već bilo skoro nemoguće težiti - kakav li je osećaj da budeš anoniman u životu druge osobe? „
Samanta se kroz više priča koje je preplela kratkim i brzim poglavljima dotakla tema kao što su voajerizam, pedofilija, nerazumevanje i zloupotreba tehnologije, virtuelni odnosi, ali i ljudske usamljenosti i tuge u užurbanom svetu. Ove teme su nam danas više nego ikada svima veoma bliske.
Samanta je autorka koju nipošto ne smete da propustite, ona je neko koga od sveg srca preporučujem.
Tekst: Jelena, @mischiefs_journey_trough_books
