Dimitrij Gluhovski, TEKST
Piše: Aleksandar Petrović
Mobilni telefoni postali su deo nas. Čuvaju naše tajne, svako kreveljenje na fotografiji, narcisoidne selfije. Ispovedamo se aplikacijama, kuckamo poruke više nego što razgovaramo, uguravajući ono kao ljubav negde između redova. Emotikoni umesto emocija i sve nemuštiji jezik i komunikacija. Kada nam ne daj bože, neko ukrade obožavanu spravicu ili se ona pokvari ruši nam se svet i osećamo se ranjivo.
Ilija, mladi diplomac moskovskog Filološkog fakulteta, umesto da se u noćnom klubu provede sa devojkom kao što su to obično radili, biva uhapšen zbog posedovanja droge koju mu je neko podmetnuo jer se previše bunio. Osuđen je na sedam godina robije. Pola dana pre nego što će ga pustiti iz zatvora, umire mu majka. Sam, očajan i bez para odlazi u klub da pronađe Sergeja, policajca koji mu je podmetnuo narkotike. Pronalazi ga i bez griže savesti ubija.
Danima nakon toga tumara ulicama noseći sa sobom mobilni telefon korumpiranog policajca. Petljajući po njegovim porukama počinje da odgovora umesto njega trudeći se da se ne oda. Razmenjujući SMS poruke zaljubljuje se u Sergejevu devojku i pokušava da je odgovori od abortusa. Šalje poruke i policajčevim roditeljima. Pokušava da raspetlja klupko zamršenih poslova dilovanja narkoticima tokom kojih jedan od mladih saradnika umire od predoziranja.
Ilija planira da ukrade dvesta pedeset hiljada evra koji su mu plaćeni pre isporuke robe koju on zapravo ni nema. Kada to kupac nasluti preti da će ubiti Sergejevu devojku što natera Iliju da se predomisli.
Želeći da pobegne iz ove spirale sunovrata u koju je upao nakon izlaska sa robije, Ilija baca policajčev telefon u istu kanalizaocionu rupu u koju je bacio njegovo telo i čeka policiju da dođu po njega.
Na kraju ostaje pitanje da li nam je tehnoliogija toliko isisala duše da više ne znamo šta je zločin, a šta kazna? Ili je to napredak?
