Decembarsko rođendansko okupljanje

Da pomenemo nekoliko pisaca rođenih u decembru...

Džosef Konrad

„Ako ne grešiš, ništa i

Džozef Konrad rođen je kao Jozef Teodor Konrad Koženjovski 3. decembra 1857. godine u Brediševu, u Ukrajini. Konrad potiče iz poljske plemićke porodice. Njegovi roditelji Apolo i Evelina bili su poljske patriote i zalagali su se protiv tiranske ruske vlade. Kada su zbog toga uhapšeni, cela porodica izgnana je u rusku provinciju Vologdu. Apolo i Evelina umrli su nekoliko godina kasnije, a njihov jedanaestogodišnji sin poslat je u Poljsku kod ujaka.

Konrad je svoje obrazovanje u početku stekao od oca, koji ga je podučavao za života, a zatim u privatnoj školi u Krakovu. Sa šesnaest godina je napustio Poljsku i otišao u francuski lučni grad Marsej i tamo postao mornar.

Trgovac kojeg je poznavao Konradov ujak, omogućio mu je priliku da plovi na francuskim trgovačkim brodovima, u početku kao šegrt, a potom kao brodski konobar. Plovio je zapadnoidijskim ostrvima i Južnom Amerikom, a pretpostavlja se da je za to vreme učestvovao u krijumčarenju oružja.

Posle perioda u kom je zapao u velike dugove i pokušao samoubistvo, Konrad se pridružio britanskoj mornarici, u kojoj je radio šesnaest godina. Postao je kapetan broda i britanski državljanin, što mu je omogućilo da plovi širom sveta. Obišao je Indiju, Singapur, Australiju i Afriku, a iskustva koja je stekao na putovanjima davala su mu ideje za romane.

Konradova književna karijera počela je 1895. godine sa objavom njegovog prvog romana „Almajerova ludost“, avanturističke priče o putovanju na Borneo. Pred kraj devetnaestog veka napisao je svoja dva najpoznatija romana „Lord Džim” (1900) i „Srce tame” (1902).

Konrad se smatra začetnikom modernizma, a njegova dela uticala su na brojne pisce dvadesetog veka kao što su T.S. Eliot, Grejem Grin, Virdžinija Vulf, Alber Kami i Vilijam Fokner.

Emili Dikinson

„Ako mogu zaustaviti jedno srce od lomljenja, neću živeti uzalud. „

Emili Dikinson je američka pesnikinja rođena 10. decembra 1830. godine.

Autorka je modernih odlika, do tada nepoznatih u 19. veku, čime je zadužila mnoge nove generacije pesnika/inja. Njeno stvaralaštvo obeleženo je „teškim“ osećajima jer nije bežala od nelagode i samoće, već se s njima obračunavala mastilom i perom. Dikinson je pesnikinja stvarnog, dubokog i iskrenog, a svojim je načinom pisanja utrla put pesništvu modernizma.

Za života poznata kao usamljena i intorvertna, Emili Dikinson pravo je priznanje doživela tek posthumno. Samo je deset od 1800 napisanih pesama objavljeno za njenoga života, za što je uveliko zaslužan i njen povučeni način života. Naime, Dikinson je svoje pesme slala samo najbližim prijateljima. Zbog lošeg zdravlja, veći deo mlađih dana provela je zatvorena u četiri zida svog doma, ali upravo je to dalo dodatnu dimenziju njenom radu, naglašavajući svoje duboke emocije kao i odnos prema ljubavi i smrti koji je često ispitivala.

Njene se pesme često dotiču tema usamljenosti i napuštanja, što svakako možemo povezati s njenim načinom života i činjenicom da je s prijateljima uglavnom komunicirala putem pisama. U svom životu imala i misterioznu mušku osobu, a aluzije na takvu pojavu pojavljuju se u mnogim pesmama koje se osvrću na udaljenu i neuzvraćenu ljubav.

Osim toga, deo njenih stihova je posvećeno ženskom, a ne muškom subjektu (she, a ne he) zbog čega su neke od analiza njenog stvaralaštva otvorile prostor za njihovu interpretaciju u lezbejskom ključu. Kao dodatan “dokaz” u tom smislu tu je i činjenica da je Dikinson autorka više pisama, ili radije “pisama-pesama”, posvećenih jetrvi Suzan Hantington Gilbert Dikinson s kojom je negovala blisko prijateljstvo za koje pojedini autori nagađaju da je bilo i više od toga.

Svojom je pojavom u kasnijim danima Dikinson postala i svojevrsna urbana legenda jer je u tolikoj meri izbegavala izlazak iz kuće da su je nazivali „Žena u belom.“ Naime, susedi su je retko viđali, a kada bi je videli, bila bi obučena u belu haljinu.

Uprkos specifičnosti svog privatnog života, ostavština Emili Dikinson su njene pesme, a ne mitovi. Moderna već u 19. veku, unela je novine u pesništvo te je danas poznata kao jedna od najintrigantnijih predstavnica američke književnosti.

Henri Miler

„Zatrpavamo zemlju svojim pronalascima ni ne

Pomišljajući da su možda nepotrebni ili štetni.

Pronalazimo zapanjujuća sredstva komunikacija,

No komuniciramo li jedni s drugima? „

Henri Miler je rođen 26. decembra 1891. godine.

Uz Hemingveja se smatra za jednog od najznačajnijih američkih pisaca dvadesetog veka.

Rođen je u porodici nemačkog krojača.Detinjstvo i ranu mladost proveo u Bruklinu.

Shvativši da akademski život nije ono što ga privlači, radio je kao taksista i bibliotekar kako bi se prehranio.

Veliki ženskaroš i idealista, 1917. godine ženi se prvom od pet žena. Nalazi posao u „Vestern Junion“ telegrafskoj službi, gde dolazi u dodir sa pisanjem. Milerov šef je jednog dana došao na ideju da bi neko trebalo da napiše knjigu o kuririma. Miler se prihvatio posla i tako je nastala njegova prva knjiga „Sklopljena krila“.

Deceniju pre Drugog svetskog rata, proveo je, uglavnom boemski, u „gradu svetlosti“ gde je radio kao novinar i gde je napisao više od 36 knjiga i drugih dela. Ovde je objavio i svoje najpoznatije knjige. Prva – „Rakova obratnica“ – govori o njegovim iskustvima o doživljajima u Parizu, a objavljena je 1934. godine. Zatim: „Crno proleće“ (1936), „Povratnik jarca“ (1939), kao i trilogije „Ružičasto raspeće“ („Seksus“, „Pleksus“, „Neksus“).

Takođe je pisao putopisne memoare, bavio se književnom kritikom i slikao akvarele.