Debra Levi, VRUĆE MLEKO

Vruće mleko je priča o dvadesetpetogodišnjoj Sofiji koja ne živi kao što bi želela jer je čudna bolest njene majke Rouz drži zarobljenom. Njen otac, poreklom Grk, otišao je malo po njenom rođenju, ne mogavši da izdrži neprekidno žaljenje i vratio se u Grčku gde je oženio mnogo mlađu ženu. Tako je Sofija odrasla u atmosferi koju joj je doneo razoren dom i umišljena bolest majke.

09.10.2020.

Tražeći način da pomogne majci, ona je odvodi u Andaluziju na neobičnu kliniku. Sa svoje 64 godine, Rouz pati od glavobolje, lupanja srca i povremene paralize zbog koje dobar deo vremena provodi u invalidskim kolicima. Osim toga, njena narav je teška; stalno je besna i ogorčena. Lekari su joj prepisali antidepresive smatrajući da je čitav problem u njenoj glavi.

Sofijini dani u potpunosti zavise od raspoloženja njene majke i njenog fizičkog stanja.Sada su sve Sofijine nade okrenute na dr Gomeza iz klinike na jugu Španije, koji je delimično lekar i psihijatar, ali i mistik i nadrilekar.

Dr Gomez smatra da Rouz treba ukinuti lekove i da ona zapravo svu svoju energiju ulaže u ne hodanje. Simptomi odvikavanja nisu laki za Rouz i ona veruje da je doktor prevarant, što mu jasno daje do znanja. Istovremeno, dr Gomez želi da pomogne i Sofiji. Tako joj zadaje zadatak da ukrade ribu iz prodavnice, pokušavajući da je navede da se osmeli, što ona i čini.

Sofija konačno, posle mnogo godina, oseća slobodu. More, sunce i cela atmosfera čine da joj se ona prepusti. Tako ona ulazi u vezu sa jednim mladićem, ali i sa visokom Nemicom koja joj poklanja košulju na kojoj je izvezeno „voljena“, što za Sofiju predstavlja veliku sreću. Ipak, kasnije će shvatiti da umesto toga zapravo piše „odsečena glava“, što će joj posebno teško pasti.

Posle Španije, ona se zapućuje u Grčku da poseti svog oca koji sada ima drugo dete sa mladom ženom.

Debra Levi je kroz ceo roman prikazala različite slike majčinstva – od statue device Rosario koju opisuje da je od mermera boje majčinog mleka, pa do posmatranja očeve nove žene kako doji bebu.

Jedan od posebnih delova u knjizi je Sofijino antropološko razmišljanje o snazi znakova u našoj kulturi. Ona dovodi u pitanje stepen do kojeg se pojedinci uklapaju u uobičajene simbole za muškarce i žene, poput natpisa na javnim toaletima. Takođe, ona preispituje etiketiranje u porodičnom životu koje nas čini neslobodnim.

Ono što je nesporno jeste da će Vruće mleko ostaviti utisak na svakog čitaoca svojim snažnim tonom i slikama koje uznemiravaju na jedan dobrodošao način koji zapravo širi našu perspektivu.