Debitantski roman Borisa Džinića
U svom debitantskom romanu Boris Džinić vešto prepliće prošlost i sadašnjost svojih junaka i donosi nam dirljivu priču o snazi uspomena, ljubavi, bolu, patnji i neraskidivim vezama među ljudima. Rejon 24 podseća nas da je i na najmračnijem mestu moguće sačuvati radost življenja i veru da se onome što nas čeka vredi vratiti.
Od prve do poslednje stranice nisam mogla da se otrgnem utisku da autoru ovo nikako nije prvi roman. I dalje sam sigurna da ih ima već nekoliko iza sebe, ali to vešto krije.
Luk i Eli, otac i ćerka tinejdžerka, su već nekoliko godina u misiji na Marsu. Luk je cenjeni biolog i na misiji pod plastenicima u strogo kontrolisanim uslovima pokušava da uzgaja voće i povrće, ali od svog mogućeg semena jedino što uspeva da opstane su višnje. Uspevaju u svim plastenicima izuzev u jednom, nazvanom Rejon 24.
Dok se otac i ćerka bore sa teškim uslovima na negostoljubivoj planeti poglavlja se prepliću naizmenično Mars – Zemlja i na taj način saznajemo detalje iz njihove prošlosti, od Lukovog detinjstva, mladosti, upoznavanja sa ljubavlju svog života, kao i bolnim događajima kojih svaki naš život ima zar ne?
Isto tako prošlost nas vodi i kroz Elin život. Eli je preslatka i neverovatno pametna devojčica. Isto tako prošlost nas vodi i kroz Elin život. Eli je preslatka i neverovatno pametna devojčica.
Volela bih da pomenem Rejon 24 i možda samo da dam naznaku da su naučnici i pre „naše ekipe“ dolazili na slične misije. Neki od njih su nestali. Naš dvojac je otkrio do sada nauci sasvim nepoznate činjenice o Marsu, ali taj plastenik je i dalje ostao nerešena misterija i ako Luk ima određena nagađanja, a imam ih i ja. Pitate se sada pa šta je to sa višnjama? Višnje su divna alegorija i višnje su ono zbog čega sam čitanje ovog sjajnog romana završila sa najvećim mogućim osmehom, jer život je doista lep i takvim ga mogu učiniti male stvari poput omiljenog cveta ili vlažne njuške najdražeg ljubimca.
Tekst: Jelena, @mischiefs_journey_trough_books