Daniel Galera, BRADA NATOPLJENJA KRVLJU

Piše: Aleksandar Petrović

Sećanja su varljiva i savitljiva. Obično ih inicira neki događaj, zvuk, miris ili poznato lice. Ako imate prosopagnoziju, retki urođeni poremećaj neprepoznavanja likova (čak ni sopstvenog), život vam se može učiniti još strašnjim nego što jeste pogotovu kada ste sledeći nosilac tajne nerazjašnjene i burne porodične istorije.

Glavni lik ovog romana je bezimen. Ipak, dosta toga znamo o njemu, profesor je fizičkog, triatlonac, pomalo zbunjen i nesiguran, bez prevelikog kontakta sa stvarnošću i čvrstih veza sa rodnim mestom.

Nakon očevog samoubistva odlučuje da se preseli u Garopabu, ribarsko seoce na obali Atlantskog okeana, u kojem je umro njegov deda. Društvo mu pravi očev petnaestogodišnji pas. U novoj sredini i uz pomoć lekovitog dejstva boravka pored vode pokušaće da shvati i objasni sebi kakav je to njegov život trenutno i koliko ga opterećuje prošlost predaka.

Kada vam se otac ubije, postoji veća verovatnoća da ćete i vi uraditi isto. Dedina smrt takođe je nerazjašnjena. Bio je ugledna ličnost, gaučo kojeg su, kako porodična priča kaže, pod tajanstvenim okolnostima ubili njegovi sugrađani u Garopabu. Da li je ta legenda tačna i u kojoj meri? Kada se neka tajna zajednički čuva, pogotovu ako krije okrvavljene ruke i savest koja progriza i najdeblju kožu ogrubelu od sunca i ribarenja, ko će biti najslabija karika? Ćutanje je zajednički stav kojom mala i sebi okrenuta seoska sredina pozdravlja svog novog člana.

Junaku koji ne prepoznaje lica bitne su jedino činjenice. S njima može da barata ne povezujući ih s ljudima na koje ionako ne može da se osloni. To će biti prilika da se suoči sa sobom, preispita sopstvene stavove i odredi se prema budućnosti. Šta on zapravo želi? Da li će dopustiti da ga opterećuju uspomene za koje ni ne zna u kojoj meri su istinite?

Može li se sudbina izbeći ako čovek živi u trenutku i da li je uopšte moguće pobeći od bilo čega bez obzira na izbore koje donesemo?