Čije rođendane slavimo ovog jula?

Srećni rođendani još jednoj ekipi velikana! Pogledajte čija to slavlja izdvajamo ovog jula!

Franc Kafka - „Knjiga bi trebalo da posluži kao sekira za smrznuto more u nama.“

Franc Kafka je bio jedan od najznačajnijih pisaca 20. veka. Rođen je 3. jula 1883. Bio je jevrejskog porekla , rođen u Češkoj, a pisao je na nemačkom jeziku. Kritičari smatraju da su njegova dela bila bazirana na egzistencijalizmu. Iako je u ranoj mladosti Franc pokazivao svoju naklonosti i interesvanje za književnost, njegovi roditelji to nisu mogli da razumeju, a smatrali su i da time ne treba da se bavi – jer nije dovoljno profitabilno. Iako je tokom školovanja uvek bio odličan i nastavnici i profesori su ga voleli, Kafka je skrivao svoje protivljenje i netrpeljivost prema autoritativnim institucijama i nastavnim programu koji je dehunamizovao pojedince. Upravo ovo je isplivalo na videlo kada je kao adolescent izjavio da je socijalista i ateista.

U Velikoj italijanskoj osiguravajućoj kompaniji zaposlio se 1. novembra 1907. godine gde je radio godinu dana, svakodnevno se žaleći na radno vreme koje mu je zaokupilo gotovo ceo dan, ne ostavljajući mu vreme za pisanje. Međutim, ipak je bio vredan i nagrađivan radnik, ali takođe i usamljeni pisac koji se borio sa svojim stvaralaštvom i neprestano spaljivao svoje rukopise. Iako je svoje poslove nazivao “poslovi za stan i hranu”, čime je pokazivao da se time bavi samo zbog novca, ipak nije bio u potpunosti neposvećen poslu. On je izmislio šlem za radnike koji ih je štitio od povreda, čime je smanjeno povređivanje na radu za 25 odsto, a ovaj izum je Kafki doneo i priznanje 1912. godine. Tokom celog života Kafka je patio od različitih mentalnih bolesti, kao što su klinička depresija i strah od društva. Osim toga, bolovao je i od migrene, često je patio od insomnije, zatvora, čireva i drugih oboljenja koja su u uskoj vezi sa stresom i osetljivim živcima, kakve je on imao. Na sve načine je pokušavao da se izleči ili bar ublaži simptome svih bolesti koje je imao.

Kafka je tokom života puno pisao, ali je stalno spaljivao svoje rukopise kojima nje bio zadovoljan. Međutim, sačuvao je pojedina dela koja je preuzeo njegov najbolji prijatelj Maks Brod, koji ih je objavio nakon Kafkine smrti. Tri Kafkina romana – “Proces”, “Zamak” i “Amerika” objavljeni su u periodu od 1925. do 1927. godne, da bi četiri godine kasnije (1931. godine) objavljena i zbirka pripovedaka “Veliki kineski zid”. Kafkina dela u teoriju književnosti uvela su terin “kafkijanska atmosfera” koji predstavlja označavanje neobične situacije, kakve su se često nalazile u njegovim delima – pogotovo u “Procesu” i “Preobražaju”. Neki od primera za takve situacije su – atmosfera koja vlada kada birokratija nadvlada pojedinca što dovodi do osećaja beznađa, bespomoćnosti i izgubljenosti. Kafkijanski elementi često se pojavljuju u egzistencijalističkim delima, ali se primenjuje i izvan književne interpretacije – kako bi opisao svakodnevna događanja i situacija koje su aspurdne, bizarne ili nelogične.

Grad Prag i Društvo Franca Kafke organizovali su godišnju književnu nagradu 2001. godine, koja nosi ime Franca Kafke. Ova nagrada odlikuje književno delo kao trud “humanističkog karaktera i doprinos kulturnoj, nacionalnoj, jezičkoj i verskoj toleranciji, njen egzistencijalni, bezvremeni karakter, njenu generalnu, ljudsku vrednost i sposobnost da bude svedok naših vremena”.

Džoan K. Rouling - „Ne trebamo čaroliju da promenimo svet, već nosimo svu potrebnu snagu unutar sebe: imamo moć da zamislimo bolje.“

Džoan Rouling rođena je 31. jula 1965. godine u blizini Bristola.
Njeni literarni počeci datiraju još od njene pete ili šeste godine, kada je napisala svoju prvu priču, o zecu zvanom Zec (Rabbit), koji je imao male boginje i kog su posećivali prijatelji, uključujući ogromnu pčelu po imenu Gospođica Pčela (Miss Bee). Pisala je i druge fantastične pričice, a publika joj se najčešće sastojala od – sestre.

Roulingova je studirala na Univerzitetu Ekseter (Exeter University). Čitaoci sage o Hariju verovatno su primetili njeno sjajno poznavanje rimske i grčke mitologije – što nije neobično imajući u vidu da je studirala francuski i klasične nauke. Nakon studija preselila se u London da radi kao istraživač i bilingvalni sekretar za Amnesty International. Negde u to vreme putovala je na relaciji Mančester – London, i njen voz bio je odložen četiri sata. Tada joj se prvi put javila ideja za priču o dečaku koji pohađa čarobnjačku školu. Stigavši na odredište, imala je u glavi likove i dobar deo radnje za prvu knjigu.

Ipak, nije je tada i napisala. Godine 1990. Roulingova se preselila u Porto u Portugalu, kako bi predavala engleski kao strani jezik. Tamo je upoznala portugalskog novinara i udala se za njega. Tri godine kasnije dobila je ćerku Džesiku, ali već 1995. usledio je razvod, te se sa ćerkom preselila u Edinburg. U Edinburgu je radila na prvoj knjizi. Poznat je trač da je pisala u kafiću u kom je tada radila jer u njenom stanu nije bilo grejanja, ali odlučno je to opovrgnula.
Prvu knjigu, “Hari Poter i kamen mudrosti”, pokušala je da proda na nekoliko mesta, ali nije uspela. Konačno je knjigu prihvatila mala britanska izdavačka kuća Bloomsbery, i to za oko 4,000 dolara. Izgleda da odluku o štampanju dugujemo ćerci predsednika Bloomsberyja, koja je pročitala prvo poglavlje i odmah zahtevala ostatak. Pošto su se izdavači plašili da će dečake – kao veliki deo ciljne publike – odbiti žensko ime na koricama, tražili su od Roulingove da stavi inicijale; a kako ona nije imala srednje ime, uzela je bakino ime Ketlin i postala Dž. K. Rouling. Iako su prihvatili da štampaju knjigu, urednik je savetovao Džoan da nađe stalan posao, jer su male šanse da se na dečjoj knjizi zaradi.

Srećom, pogrešio je. Sledećeg proleća u Americi održana je aukcija za izdavačka prava, na kojoj je pobedila kuća Scolastic Inc. Roulingovoj je stigao ček na 105,000 dolara – kaže da je umalo umrla kad je videla iznos. Amerikanci su knjigu preimenovali u “Hari Poter i čarobnjakov kamen”, misleći da “kamen mudrosti” neće biti asocijacija na čarobnjački svet (iako kamen mudrosti postoji kao termin u alhemiji). Autorka kaže da joj je danas žao zbog toga, i da bi se izborila za originalno ime da je bila u boljoj poziciji.

Svaka sledeća knjiga rušila je rekorde prethodne u broju primeraka i brzini prodaje. Tako je poslednja, sedma knjiga sage, “Hari Poter i relikvije smrti”, izdata u julu 2007, u prva 24 sata prodata u fantastičnih 11 miliona primeraka!
Dž. K. Rouling takođe je i veoma društveno angažovana. Pre više od 10 godina osnovala je organizaciju koja se bori sa siromaštvom i socijalnom nejednakošću, a novac daje i organizacijama koje pomažu deci i samohranim roditeljima, kao i za istraživanje i lečenje multiple skleroze (od koje je umrla njena majka).

Pablo Neruda - “Jednog dana, negde- bilo gde, nevoljno, naći ćeš sebe, i to i samo ti može biti ili najsrećniji ili najgorči sat u životu.”

Pablo Neruda je bio čileanski pesnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Pravo ime mu je Neftali Rikardo Rejes.

Neftali Rejes je rođen 12. jula 1904. godine u Čileu. Njegov otac je radio na železnici, a majka mu je bila učiteljica i umrla je ubrzo nakon njegovog rođenja. Već sa trinaest godina je započeo svoju karijeru pisca, kada je u časopisu “Sutra” objavljivao svoje članke i pesme. 1920. godine je počeo da koristi svoj pseudonim Pablo Neruda u čast češkom pesniku Janu Nerudi, kada je objavio “Prazničnu pesmu” u listu Mladost.

Pablo Neruda je studirao francuski jezik i pedagogiju u Santjagu. U devetnaestoj godini je objavio svoju prvu knjigu poezije “Crepusculario“. Već sledeće godine je objavio i svoju drugu knjigu pod nazivom “Dvadeset poema o ljubavi i jedna pesma bez nade“. Zahvaljujući ovom delu, Pablo Neruda je postao poznat i od tada se posvetio pisanju pesama.

1927. godine, Pablo Neruda je započeo svoju karijeru diplomate. Često je putovao. 1935. godine izbio je Španski građanski rat, u kojem je ubijen njegov dugogodišnji prijatelj Frederiko Garsija Lorka, čija ga je smrt veoma pogodila.
Tokom narednih deset godina, Pablo Neruda je nekoliko puta odlazio iz Čilea i vraćao se. Tada se priključio revolucionarnom pokretu i pisao je pesme sa revolucionarno-socijalnom tematikom. 1945. godine je postao senator u Čileu. Kroz poeziju je hvalio i podržavao Staljina i Fidela Kastra. Priključio se komunističkoj partiji, ali 1948. godine partija je bila pod opsadom i Neruda je morao da napusti zemlju. 1952. godine se ponovo vratio u Čile.
Sve do svoje smrti je pisao poeziju. Dobijao je mnoge nagrade, među kojima je i Nobelova nagrada za književnost, koji je dobio 1971. godine.

Pablo Neruda je preminuo samo dve godine nakon što je primio Nobelovu nagradu 23. septembra 1973. godine.

Emili Bronte - „Da bar mogu raditi u tišini, i pustiti da moja dela govore sama za sebe. „

Rođena u Torntonu, blizu Bredforda, 30. jula 1818. bila je peto dete i četvrta ćerka Patrika Brontea, Irca poreklom, sveštenika anglikanske crkve i Marije Branvel, ćerke imućnog kornvolskog trgovca. Sestre Šarlota i En bile su takođe spisateljice, a brat Branvel pisao je i slikao, sa značajno manje žara i dara od sestara.
Emili će kao dete na tri meseca napustiti dom da bi pohađala školu za svešteničke kćeri u Kauen Bridžu, no budući da je epidemija tifusa u školi – koja je odnela i živote najstarijih sestara – učenice vratila domovima, njeno dalje obrazovanje biće sprovođeno kod kuće, pod roditeljskim nadzorom.
Početkom 1826. otac donosi deci komplet vojnika-igračaka; igrajući se njima fascinirana deca izmišljaju afričko kraljevstvo Angriju, kojoj će En i Emili docnije dodati pacifičko kraljevstvo Gondal: do kraja života sestre i brat će pisati pesme i ispredati priče o ovim kraljevstvima. Uz to će Emili početi da piše lirsku poeziju, a kad se ispostavi da i ostale sestre to u potaji čine, skupiće svoje radove u omanju knjigu koja će biti objavljena 1846, pod muškim pseudonimima – Kurer, Elis i Ekton Bel.
Orkanski visovi izlaze u decembru 1847. godine. Roman je uglavnom ignorisan, a retke kritike ne pokazuju razumevanje: zamerena mu je brutalnost, nasilnost, haotičnost i nerazumljivost.
Emili umire 1848. godine ne dočekavši prve pozitivne kritike svog jedinog romana, ne sluteći slavu, pohvale i uticaj koji donose potonje decenije. Danas su Orkanski visovi, gotovo u potpunom kritičarskom saglasju, viđeni kao jedan od najoriginalnijih i najzačudnijih romana napisanih na engleskom jeziku.

Marsel Prust - „Svaki čitalac pronalazi sebe. Rad pisca je samo neka vrsta optičkog instrumenta koji omogućava čitaocu da uvidi u sebi ono što bez knjige nikada ne bi. "

Marsel Prust rodio se 10. jula 1871. godine u bogatoj porodici; otac mu je bio ugledan patolog i epidemiolog, zaslužan za proučavanje i pokušaje izlečenja uzroka i širenja kolere, a majka obrazovana žena iz dobrostojeće jevrejske porodice koja mu je prenela ljubav prema pisanoj reči, i sa kojom je ostao blizak do kraja života. Školovao se u jednoj od najboljih francuskih gimnazija, a po završetku gimnazije, služio je kao dobrovoljac godinu dana vojni rok u pešadijskom puku u Orleanu. Potom je studirao diplomatiju na Fakultetu političkih nauka i prava na Sorboni, i tada je počeo da piše eseje, prikaze i priče.

Kao izobražen i prefinjen mladić kretao se u modernim građanskim, umetničkih i aristokratskim krugovima, što je umnogome i pretočio u svoje životno delo „Traganje za izgubljenim vremenom“. Svoj prvi roman, „Žana Santeja“, koji je ostao nedovršen i neobjavljen za piščeva života, Prust je počeo da piše 1896. godine. Iste godine je objavio i prvu knjigu, zbirku priča i eseja, „Zadovoljstva i dani“. Prvu knjigu svog, u to vreme, trotomnog romana, „U Svanovom kraju“, objavio je o svom trošku u novembru 1913.

Za vreme Prvog svetskog rata, dok nije mogao da objavljuje, jer su pariski izdavači bili obustavili poslove, Prust dopisuje pet novih tomova svog veličanstvenog „Traganja za izgubljenim vremenom“. Prerana smrt 1922. godine ga je sprečila da izvrši finalne izmene na svom monumentalnom delu koje je u celini posthumno objavio njegov brat Rober.

Prust je ostvario jedno od najvećih dela u istoriji književnosti, za koje se opravdano smatra da je jedno od najvećih ostvarenja XX veka. Ali trebalo je da prođe izvesno vreme pre nego što su kritičari uspeli da u Prustovom delu prepoznaju oblike jednog novog sveta i da pozdrave ovog pisca kao velikog i originalnog umetnika. Njegovo delo, mešavina romana i eseja, uslovilo je i novi izraz na planu romaneskne forme i jednu „novu lepotu“ koja iskri na svakoj stranici ovog sedmotomnog dela.

Tekst: Jelena, @mischiefs_journey_trough_books