Čije rođendane proslavljamo ovog marta?

Daglas Adams - Ako pokušate da rastavite mačku da vidite kako funkcioniše, prva stvar koju imate u rukama je mačka koja ne radi.

Daglas Noel Adams rođen je 11. marta 1952. godine u Kembridžu, u Engleskoj. Naredne godine, Votson i Krik su napravili svoj čuveni model DNK na Kembridžu, tako da se Adams kasnije često iz šale potpisivao kao DNA (po svojim inicijalima, a i na engleskom je skraćenica za DNK zapravo DNA).

Daglasa Adamsa pamtimo, pre svega, po kultnom naučnofantastičnom serijalu Autostoperski vodič kroz galaksiju, započetom 1978. godine kao radio-drama koja se pretvorila u „trilogiju“ od pet tomova. Knjige su doživele neverovatnu popularnost (do 2001. prodato je petnaest miliona primeraka). Na osnovu njih nastali su televizijska serija, nekoliko drama, strip, računarska igra i film.

Međutim, ovaj svestrani britanski autor ostavio je traga i kao scenarista, muzičar, vatreni borac za očuvanje prirode, zaljubljenik u nove tehnologije i njihov promoter.

 

Gabrijel Garsija Markes - Pravi prijatelj je ona osoba koja te drži za ruku, a dodiruje tvoje srce.

Gabrijel Garsija Markes je bio kolumbijski pisac, scenarista i novinar, širom Južne Amerike poznat po nadimku Gabo ili Gabito. Rođen je 6. marta 1927. godine u kolumbijskom gradu Arakataka, a preminuo 17. aprila 2014. u Meksiko Sitiju.

Markes se smatra jednim od najznačajnijih pisaca 20. veka, te jednim od najboljih autora koji su svoja dela pisali na španskom jeziku. Godine 1982. osvojio je Nobelovu nagradu za književnost.

Njegova dela popularizovala su magijski realizam u književnosti koji karakteriše isprepletenost fantazije i realnih situacija. Njegov roman „Sto godina samoće“ prodat je u 30 miliona primeraka, a kolumbijski predsednik Huan Manuel Santos proglasio ga je „najvećim Kolumbijcem ikada“. Zahvaljujući popularnosti koju je stekao uživao je poštovanje mnogih moćnih lidera među kojima je i kubanski predsednik Fidel Kastro.

Iako se mnogo spekulisalo o prijateljstvu Kastra i Markesa, pisac je 1982. godine priznao da su uglavnom razgovarali o književnosti i o ničemu drugom.

Zbog prijateljstva sa Kubancima i jasno izraženih stavova o američkom imperijalizmu, godinama mu je zabranjivan ulazak u Sjedinjene Američke Države.

 

Mario Vargas Ljosa - Dobra književnost nije samo zabava, iako jeste fantastična zabava, nego je takođe nešto što omogućava bolje razumevanje sveta u kojem živite.

Mario Vargas Ljosa rodio se u Arekipi, u Peruu, 28. marta 1936. godine. Iako je u Pjuri izvedena jedna njegova drama i objavljena zbirka priča Šefovi, koja je dobila nagradu „Leopoldo Alas“, postao je poznat posle objavljivanja romana Grad i psi, za koji je dobio Nagradu Kratke biblioteke kuće Seix Barral 1962. i Nagradu kritike 1963. godine.

Njegov drugi roman Zelena kuća, objavljen 1965, dobio je Nagradu kritike i Međunarodnu nagradu Romulo Galjegos. Potom je objavio dramska dela (Gospođica iz Takne, Kati i nilski konj, La Čunga, Ludak sa balkona i Lepe oči, ružne slike), studije i eseje (kao Neprekidna orgija, Istina o lažama i Izazov nemogućeg), sećanja (Riba u vodi), priče (Štenad) i, pre svega, romane: Razgovor u katedrali, Pantaleon i posetiteljke, Tetka Hulija i piskaralo, Rat za smak sveta, Povest o Majti, Ko je ubio Palomina Molera?, Pripovedač, Pohvala pomajci, Lituma u Andima, Jarčeva fešta i Raj na drugom ćošku. Dobio je najvažnije književne nagrade, od već spomenutih do nagrade Servantes, nagrade Princa Asturije, PEN/Nabokov i Grinzane Cavour.

2010. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost.

 

Džek Keruak - Sve što ti ustvari želiš nalazi se sa druge strane straha.

Džek Keruak rođen je 12. marta kao Žan-Luj Lebri de Keruak u Louelu. Srednju školu u Louelu završio je 1939. godine kao najbolji sportista i dobio fudbalsku stipendiju za Pripremni koledž Horas Men i Univerzitet Kolumbija. Za vreme Drugog svetskog rata radio je u trgovačkoj mornarici, gde je započeo pisanje romana More je moj brat (1950).

U ranim godinama bio je pod uticajem Sarojana i Hemingveja, da bi kasnije razvio sopstveni stil, beležeći život američkog putnika i iskustvo bit generacije pedesetih godina. O tome svedoče brojni romani, kao što su: Grad i velegrad (1950), Na putu (1957), Ljudi iz podzemlja (1958), Darma lutalice (1958), Tristesa (1960), Usamljeni putnik (1960), Big Sur (1960), Žerarove vizije (1963), Anđeli Desolejšn Pika (1965), Satori u Parizu (1966), Kodijeve vizije (1972), i nekoliko knjiga poezije poput Meksiko Siti bluza (1959) i San Francisko bluza (1983).

 

Rene Dekart - Jer razum… on je jedina stvar koja nas čini ljudima i razlikuje od zveri. Želeo bih verovati da postoji, u svim ljudima.

Bio je francuski matematičar, naučnik i filozof koji se smatra osnivačem savremene filozofije. Razvio je dualistički sistem u kojem je korenito razlikovao misao, čija je suština razmišljanje, i materiju, čija je suština širenje u tri dimenzije. Njegova metafizika je racionalistička, ali su njegova fizika i fiziologija empirijske i mehanističke. Kao matematičar zasnovao je analitičku geometriju i reformisao algebarsko obeležavanje.

Rene Dekart je imao mirno i ispunjeno detinjstvo, iako mu je majka umrla kada je imao samo godinu dana, a otac se nešto kasnije ponovo oženio i poverio staranje nad njim babi i dedi. Zahvaljujući upravo dedi, Dekart se od malih nogu upoznavao sa osnovama nauke i filozofije.

1606.godine upisalim su ga na jezuitski koledž u La Flešu (koji je 1604. osnovao Anri IV), gde je 1200 mladića obrazovano za karijere vojnih inženjera, sudija i vladinih administrativaca. Osim klasičnih studija na poljima nauke, matematike i metafizike, studenti su učeni glumi, muzici, poeziji, plesu, čitanju i mačevanju. Rene je imao poseban tretman od strane daljeg rođaka porodice Dekart, Oca Šarla (koji će kasnije postati rektor na ovom koledžu), koji ga je oslobodio od napornih jezuitskih vežbi i spremio poseban sistem obrazovanja prilagođen dečakovim potrebama. Rene je tokom školovanja, kao i tokom celoga života, zadržao naviku da nakon buđenja još dugo leži u krevetu. Tvrdio je da u raskošnom miru sna mašta najživlje radi, koncetracija se oštri i poput brijača zaseca duboko ispod opne spoljšanjosti i privida.

Kao pouzdanog vodiča ka istini Dekart je isticao intuiciju, jer čak iako je varljiva, ona postoji dok osoba misli i otuda njegova čuvena izreka „Mislim, dakle postojim“. Misliti je očevidna istina koja daje određeno znanje o postojanju određne stvari – to jest, samoga sebe – ali „Cogito“ opravdava jedino postojanje osobe koja misli. Dakle, ako bi smo se pridržavali ovog pravila, a istovremeno bili verni i Dekartovom sistemu po kojem je sve sumnjivo, došli bi smo do zaključka da ne postoji ništa osim pojedinca i njegove misli. Da bi izbegao ovakvo tumačenje, Dekart je tvrdio da sve stvari koje sadrže jasnu misao jesu i istinite.

 

 

 

Tekst: Jelena, @mischiefs_journey_trough_books