Aufotikcija, alter-ego i drugo
Nađa Tešić, autorka o kojoj se malo priča, a zaslužuje puno, puno više i to ne samo zbog svog pisanja već zbog svega što jeste bila. Bila je od one retke vrste koja se od detinjstva bori za obespravljene, slabije, čiji glas se ne čuje. Borila se protiv ratova, bila je aktivistkinja na protestima. Profesorka na univerzitetu, autorka drama, scenarija i romanopisac.
Buntovnica u senci je autofikcija, a Ana je Nađin alter ego. I lakše bi bilo, bar meni, da nije tako jer je roman bolan i pun trauma jedne nežne i veoma pametne devojčice u njenih prvih petnaest godina koliko roman prati.
Veće traume od rata, jer se radnja romana odvija u ratnim i posleratnim godinama, Ani svakodnevno nanosi izuzetno egoistična majka koja svakom rečju i delom nipodoštava sve što ona, žensko dete, jeste dok ljubav pruža mlađem sinu dižući ga na pijedestal. Ani je jedina uteha baka, ali baka umire i zauvek joj ostaje jedino božanstvo kome se obraća u teškim momentima, a puno ih je i previše.
Anino pripovedanje je bez obzira na sav teret života duhovito i vrcavo. Ona je kao dete rata prihvatila promene i prigrlila revoluciju, dok je njena majka, reakcionarka, ostala verna veri, običajima i sujeverju. Izuzetni su opisi ljudi u romanu. Dece, žena iz grada i sela, udatih i devojaka. Svako godišnje doba autorka je prenela na papir tako da ga možete osetiti, omirisati.
Roman ne samo da je sjajan, već ima izuzetnu vrednost kao dnevnik jednog vremena, jedne epohe u istoriji i života običnih malih ljudi sa svim promenama koje to isto vreme nosi sa sobom.
Tekst: Jelena, @mischiefs_journey_trough_books
