Antibiblioteka Umberta Eka: Zašto su nepročitane knjige mnogo značajnije za naše živote od onih koje smo pročitali
,,Naše znanje – stvari za koje smo sigurni – čine da set ide nizbrdo i sprečavaju nas da učimo i jasno vidimo”, kaže Linklon Stefens u jednom od svojih eseja napisanih 1925. godine. Koliko god ovo možda bilo tačno, znamo već od Platonove alegorije o pećini da ljudi ne samo da nisu ponosni na svoje neznanje već se ljute na svakoga ko im na njega ukaže. Uvek se čvrsto držimo za svoje znanje, kao za sebe same.
Pa opet, konture onoga što znamo su samo senka koju baca svetlost nepoznatog. Kako da se suočimo s činjenicom koliko toga ne znamo i da mudro sagledamo tenziju između poznatog, nepoznatog, onoga što se može doznati i onoga što ne može? Ponekad nas zbog toga može obuzeti panika, ali svest da postoji toliko toga neistraženog stimuliše naš mozak. Isto se može primeniti i na čitanje knjiga.
Uzmimo Umberta Eka kao primer. Eko je bio poznat po svojoj ogromnoj ličnoj biblioteci koja je brojala više od 30.000 knjiga. Jednom prilikom je rekao da posetioce deli na dve kategorije. One koji reaguju sa ,,Vau, profesore, kakva biblioteka! Koliko knjiga ste pročitali?” i one koji čine manjinu a koji shvataju da privatna biblioteka nije oruđe za pumpanje ega već oruđe za istraživanje. Nepročitane knjige su mnogo vrednije od onih koje smo pročitali. Biblioteka treba da ima onoliko nepročitanih knjiga koliko vam to finansije dozvoljavaju. Što ste stariji i što više znate to će broj nepročitanih knjiga biti veći. Nazovimo tu kolekciju nepročitanih knjiga ,,antibibliotekom”, kao što je Nasim Nikolas Taleb zove u svojoj knjizi „Crni labud.“
Japanci za ovaj ,,sindrom” imaju zasebnu reč: Tsudonku. Ona označava pojavu kada kupimo knjigu i ostavimo je nepročitanu, uglavnom na već postojeću gomilu nepročitanih knjiga. Ukoliko postoji reč za neku pojavu, onda ona, možemo slobodno reći, nije toliko retka.
Da li će kompulsivna kupovina knjiga osigurati da ćete pročitati sve knjige koje imate, pa makar ih bilo i 30.000? Naravno da ne. Ali nepročitane knjige na policama zovu svoje vlasnike, izazivaju grižu savesti i opominju ih da im posvete pažnju. Neke možda nikada neće biti pročitane, i to je u redu (i Umberto Eko je imao takve, ne zaboravite). Ipak, gomila nepročitanih knjiga može na naš um delovati kao obaveza i tako povoljno uticati na naše čitalačke navike. Ako nemate knjige ,,u rezervi” zašto biste čitali tu jednu koja ionako stoji na noćnom stočiću meseceima, zašto nedeljno popodne prosto ne biste proveli u besciljnom surfovanju po internetu? Kada vas sa police gleda na desetine ,,uvređenih” knjiga, stvar je ipak malo drugačija.
Zato zaboravite na grižu savesti zbog nove kupovine knjiga. Setite se Umberta Eka i njegove ,,antibiblioteke” i samo napred. Toliko toga treba istražiti a svakako je izvesnije da ćete se upustiti u istraživanje ako vam je izvor znanja nadohvat ruke.
S tom idejom gomilanja knjiga, napravili smo našu TSUDONKU akciju.
