Ana Vučković, YUGOSLAV

Piše: Aleksandar Petrović

Roman Yugoslav pažnju čitalaca najpre će privući nebitnom činjenicom koja život znači - bio je u najužem izboru za NIN – ovu nagradu 2019 godine zajedno sa četvoricom kolega. Ono što je mnogo važnije, ova knjiga pršti od nepatvorenih emocija koje direktno pronalaze put do srca. Nepažljivom čitaocu može se učiniti da je ovo još jedna jugonostalgična priča, ali to je samo dimna zavesa spisateljice kojom pokušava da ublaži udar i pripremi nas za ono o čemu je teško govoriti, a kamoli pisati.

Smrt je kad nekog nisi dugo video. I to je to.

Posebna veza između ćerke i oca prerano je prekinuta. Junakinja se priseća detinjstva i trudi se da u sećanje privuče svaku pojedinosti koju su ona i tata zajedno čuvali. To su, sa strane gledano, obična dešavanja i situacije, ali ako se postave u kontekst njihovih života, neizmerno bitna.

Nije važno doba u kojem se njihova bezuslovna ljubav razvija. Kako se živelo tada, ko je bio na vlasti, da li je bilo pritajenog straha ili se putovalo i kupovao automobil od plate. To vreme nije ni dobro ni loše, ono je njihovo i neodvojivo od uspomena. A one su sve samo ne pouzdane, nalikuju šećernoj vuni koja se topi i nestaje sa svakim novim zalogajem, a na početku je izgledala tako privlačno.

Pošto je roman nevelikog obima brzo ćete ga pročitati. I onda, kada ste mislili kako ste sve lepo shvatili zapljusnuće vas još jedan talas spoznaje. Ovo je priča koja se razlikuje u zavisnosti od toga da li je čitate kao roditelj ili dete. Tera vas da se zapitate čega će se o vama sećati vaši klinci onda kada ne budete više s njima. Da li ste svesni koliko se svaki dan računa, lepa reč i grdnja, nežnost i mali znaci ljubavi. Ako ste još uvek samo nečije dete, obratite pažnju na to kako ćete se osećati ako odete na spavanje posvađani sa majkom ili ocem, a onda sutradan više nemate priliku za pomirenje.

Ljubav i ljudi su sve. Jugoslavija je u ovoj priči tu samo kako bismo to bolje razumeli.