Američki ekstremi i Denis Džonson
Zbirka priča Denisa Džonsona Isusov sin nije obimna knjiga. Sastoji se od 11 priča koje pak povezuje isti junak i ja sam je ispratila kao novelu.
Denisov fiktivni junak je mladić sa margine društva. Ovisnik o drogama i alkoholu.
Priče su tako i pisane. U kratkim rezovima, kroz omamljeni um.
Iako je um našeg glavnog junaka sve do samog kraja pomućen, često sklon halucinacijama, u zbirci sam pronašla autora koji piše izuzetno poetično u pravim momentima, što mora da vam dozove setu i tugu, a taj osećaj će vas pratiti od samog početka do kraja.
Nije Denis pisao o dopadljivom liku. Sasvim realno je u svakoj od priča preneo ponašanje, želje, očekivanja jednog zavisnika. Ono što ovu knjigu razlikuje od drugih sa sličnom temom je snažan osećaj iskrenosti zbog kojeg zaista imate osećaj da ste prisutni, saosećate možda i negde gde nikada ranije ne biste.
Likovi su ovde neprestano u blizini smrti. U saobraćaju, na ulicama i bolnicama gde narator i glavni junak priča radi.
„Zamisli sebe kako sklupčan plutaš u tami. Čak i kada bi mogao da misliš, čak i kada bi imao mašte, da li bi mogao izmaštati i njenu suprotnost, onaj magični svet koji azijski taoisti zovu „Deset hiljada stvari“? A da se onaj mrak samo malo zgusnuo? I da si umro? Da li bi te tada bila briga? Da li bi osećao ikakvu razliku?“
I kako se zbirka bliži kraju, a narator menja svoje poslove autor pruža nadu za iskupljenje. Rad u ustanovi sa starima i onima koji pate od teških degenerativnih bolesti je možda baš to mesto gde možemo shvatiti da smo svi mi ljudi, kako god grešili ili sa druge strane ne uopšte, na ovom svetu jednaki.
Nade ima za svakoga ukoliko bude dovoljno jak da poželi da se promeni.
Tekst: Jelena, @mischiefs_journey_trough_books
