Aleksandar Đukanović, OSTRVO MRTVIH - odlomak

Htela sam još o nečemu da porazgovaram s vama, ali se plašim da ne pomislite da sam izlapela.
– Na šta mislite? – upitao ju je zbunjeno.
– Mislim na vas i vašu suprugu. Ako želite da je vratite.
– Šta? Kažite.
– Hajde da sednemo u salon i popijemo po konjak. Gordan krenu za staricom i sede u fotelju na kojoj je obično sedeo, dok je ona izvadila flašu i sipala im piće.
– Ne znam kako da počnem – reče kad su se kucnuli.
– O čemu je reč? – Gordan je već bio nestrpljiv.
– Postoje neke stvari na svetu koje imaju određenu moć. U to sam se lično uverila. Obrazovani ljudi ih smatraju sujevernim besmislicama i odbacuju ih. Pitanje je koliko ste otvorenog uma da prihvatite nešto što bi vam se moglo učiniti kao glupost – započe Jovanka obazrivo.
– Ne razumem, šta je u pitanju? – on je i dalje bio zbunjen.
– Rekla sam vam već da ova kuća ima lekovito dejstvo. Postoje i drugi predmeti koji imaju slična svojstva. Ne znam da li ste u stanju da poverujete u to.
– Vi to govorite o magiji? – osmehnu se Gordan, pokušavajući da mu osmeh ne bude nepristojan.
– Pa, moglo bi se to i tako nazvati.
– Zaista nikada nisam verovao u te stvari, ali hajde da vas saslušam do kraja. Pričali ste mi o kući i mogu da kažem da sam vam poverovao – odgovori on, pokušavajući da se opravda zbog onog osmeha.
– Ne želim da me pogrešno razumete. Nisam od onih blesavih baba koje veruju u magijske rituale. Za mene su to obične gluposti. Samo znam da postoje neki predmeti koji imaju određenu moć, koja bi vam mogla pomoći u ovom trenutku. Ništa vas ne obavezuje da pokušate. Ako ne želite, to je stvar vašeg izbora. Nemojte misliti da vas primoravam na nešto.
– O čemu je reč? – sada je već bio iskreno zainteresovan.
– Sada ću doneti da vam pokažem – reče Jovanka i iziđe iz salona.
Gordan ju je pratio pogledom i vide da je krenula prema vratima podruma. Čuo ju je kako silazi niz stepenice, a onda je nastupila tišina. Posle nekoliko munuta je ponovo začuo korake na škriputavim drvenim stepenicama. Vrata se otvoriše i Jovanka ponovo uđe u salon, držeći nešto u ruci. Sela je na svoju fotelju i iz šake izručila na sto tri okrugla kamena veličine ovećih klikera. Jedan je bio zelene, drugi plave, a treći oker boje. Bili su veoma lepi, savršenog oblika.
– Kakvi su ovo kamenčići? – upita Gordan.
– Navodno imaju moć da rastave ljubavnike. Jako su stari. Potrebno je da ih sakrijete negde u spavaćoj sobi vaše žene da bi ostavila svog ljubavnika. Želite li da probate? – Jovanka ga pogleda pravo u oči.
– Ne znam. Mislim, nemam šta da izgubim, a s druge strane... Sve mi je ovo jako čudno – odgovori Gordan.
– Na vama je da odlučite – reče Jovanka, uze kamenje i pruži ga Gordanu na otvorenom dlanu.
Gordan uze kamenčiće u ruku i protrlja ih prstima. Bili su glatki kao da su od stakla.
– A odakle vam ovo? – upita.
– Odavno sam ih dobila od prijatelja, uz neke slične predmete. Kamenje nikada nisam isprobala. Nisam imala potrebe – reče sa smeškom.
– Ali neke druge predmete jesam. I mogu vam reći da deluju.
– Hm... I ne znate odakle potiču?
– Ne. Samo znam da su veoma stari, kao što sam vam već kazala.
– Ne znam šta da mislim – Gordan više nije krio svoju sumnjičavost.
– Rekla sam vam da vas ništa ne obavezuje. Nemojte ni pomišljati da ću se naljutiti ako odbijete – ozbiljno reče Jovanka.
– Mislim da me ništa ne košta da probam – pokušao je da bude praktičan. – Uostalom, najgore što se može dogoditi jeste da ne deluju.
– Dakle, ako želite da probate, uzmite ih.
Potrebno je da ih stavite negde u spavaću sobu, tamo gde vaša žena ne bi mogla da ih pronađe.