Aleksandar Đukanović, OSTRVO MRTVIH
Piše: Svetlana Fucić
Godinama sam imala otpor, čak izvesnu predrasudu, kada su domaći autori prozne afirmacije u pitanju, verovatno usled najezde kvazi spisatelja. Potom, desili su se Besani Gorana Stojičića, i ja sam se naglo "prešaltala" na savremenu srpsku prozu, ostrvivši se, takoreći, na istu. Osim dva Stojičićeva prozna dela, iskoristila bih priliku da ponovo pomenem značajno dobre knjige, od izvanrednog prvog pravog trilera kod nas Otpadnici Anje Mijović, nežnih i snoviđevnih priča Snovi za budne Jelene Ćuslović, ljubavnog poluerotskog romana Zoran Petrovića Bulevar greha (i njegove Dvorane psihe), do knjge Cepanje duše Jelene Milenković, alegoričnog romana koji je sobom dokazao da je ljubav jedino pravo izvorište. I, tada sam, na osnovu samo jednog odlomka koji sam pročitala negde na mreži, naprečac odlučila da kupim Ostrvo mrtvih Aleksandra Đukanovića, meni dotad nepoznatog autora, svesna da tematika tog romana nije ono na šta je mi je senzibilitet naviknut; danas sam radosna što me moj čitalački nos nije prevario.
Sinoć sam završila čitanje te fantazmagorične priče u formi savremenog romana, vratila se iz Arkadije, tog rajskog mesta koje je, na izvestan način, Đukanović demitologizovao, uvodeći u to pastoralno, bajkovito okruženje dolinu vrata iza kojih se kriju još nebrojeni svetovi, pa i Ostrvo mrtvih, kao okosnica i srž samog romana ili deo suštinskog, izvornog zla koje verovatno svaki čovek nosi u sebi, priznao to ili ne. Autor nam na jasan, jednostavan, prijemčljiv način pokazuje kako sva ljudska osećanja mogu biti unakažena, koliko u čoveku postoji neutoljiva glad za moći kao i za apsolutnom kontrolom nad drugima - ma po koju cenu, ne birajući sredstva. Čak i ljubav koja bi morala ostati jedina uteha, ovde biva izvor novih patnji i vodi ka novoj destrukciji, po principu put do pakla je popločan dobrim namerama.
Svi likovi u ovom proznom delu izvanredno su prikazani, tako da čitalac ima potpun uvid u psihološki portret svakoga od njih, što dovodi do bliskosti i poistovećivanja; zaista im se nema šta dodati ili oduzeti niti mogu da ih zamislim drugačijim no što su opisani. Na izvanredan dijalektički način Đukanović je izneo splet svih okolnosti - pojavnih i ličnih, trenutnih i nesaznajno trajnih, materijalnih i duhovnih, spojenih i dijametralnih, sve povezujući čvrstim predivom naratorskog pripovedanja ove neobične, nadasve interesantne priče. Ukoliko ste do sada makar malo verovali u čaroliju, kao u mit o kome se kroz vekove pripoveda, sklona sam da tvrdim da ćete, nakon čitanja ovog romana, poverovati više - toliko je sugestivan, precizan i zanimljiv ovaj žanrovski pomešan roman Ostrvo mrtvih.
Priča koja nas vodi kroz ispreplitane, pomešane svetove a opet, vremenski ujednačene, priča koja nije predvidljiva i preliva se iz fantazije u realnost na fin, suptilan i plastičan način tako da s poverenjem idemo za autorom - za svaku je preporuku, počev od odličnog idejnog rešenja korice pa nadalje. Ovakav kreativni uzlet u našoj književnosti omogućava piscu da čitaoce veže za svoja dela, bilo potonja ili sadašnja; lično, želim što pre još neku od njegovih predhodnih knjiga, kao što želim da ovu zadržim u svojoj biblioteci.
Ostrvo mrtvih je delo koje će, gotovo sam sigurna u to, ići iz ruke u ruku, što je, svakako, najbolja preporuka.
