ZOVEM SE MINA

Ona voli noć, jer nam se noću čini da je sve moguće. I zaista, oslušnite ̶ kad sve utihne, čuju se samo zvukovi koji imaju neprocenjivu vrednost: kucanje vlastitog srca, disanje bližnjih, zujanje insekata, šapat ili jecaji zbog nečega što se dogodilo. Katkada i zbog onog što se nikada neće dogotiti. Obnoć, kroz naizgled neprozirnu tamu, može se i videti ono do čega tokom dana naš pogled ne dopire. Samo u tim trenucima možemo da opazimo one koji su nestali i naših života. Jer, noć nas svom snagom uverava da se može biti na oba sveta.I da nas oni koje volimo nećenapustiti, sve dok, u mislima, mi ne napustimo njih. Ona voli noć, jer se kao najtajanstveniji i najredji cvetovi, tada slobodno otvaraju duše, tada lete najmudrije ptice i niko ne može da opazi naše suze. Noću, nagnuta nad praznom beležnicom, ona pušta reči da tumaraju i vrludaju, jer samo tako reči, baš kao i deca, mogu da dobiju nova, dublja značenja. Da budu jake i samosvojne.A jedino tako se raste. Ona voli i reči, uživa da osluškuje kako romore, šušte, zveckaju i trupkaju. Zato izvodi olovku u šetnju, ali ne zaboravlja koliko je važno osluškivatitišinu. U njoj se, a ne u rečima koje olako izgovaramo kriju odgovori na pitanja koje zovmo univerzalnim uoravo što na njih, izgleda, nema univerzalnih odgovora. Ona voli da se ispne na drvo u dvorištu i odozgo, iz krošnje u kojoj je niko ne vidi, promatra svet. Uči ono što je važnije od gradiva koje se može usvojiti od nastavnika koji njenu ljubopitljivost, maštovitost i načine da bude ono što jeste, shvataju kao drskost i čist bezobrazluk. Zato je napustila redovnu školu, ali nije prestala da uči sve što može o čudesnom svetu oko sebe i onom, još volšebnijem, u samoj sebi. I ne jednom citiraće stihove Vilijema Blejka: Kako ptica rodjena za radost može da sedi u kavezu i peva? Ona zna da je tačan odgovor na to pitanje ̶ jedan jedini: „Nikako”. I zato osvaja slobodu i prostore u kojima je ona beskrajna. Ona nema prijatelje, jer da bi upoznala druge, mora najpre sa upozna sebe. A za to je potrebno vreme, nekad i čitav život. Ipak, smoći će snage, prevazići sve što je sputava, i reći će: Zovem se Mina. Mina Maki.I novom susedu, i vama. Ako pročitate čaroban, poetski roman Dejvida Almonda (1951), engleskog književnika čija su dela namenjena mladima nagradjena najznačajnijim svetskih priznanjima, učiniće vam se kako ste je odavno, baš odavno, poznavali. Da je, sudeći po radoznalosti i nesputanosti duha, sestra Pipi Dugačke Čarape, da je po maštovitosti rodjaka Sebastjana iz „Beskrajne priče”, da po nežnosti nalik Malom princu, a da po odanosti podseća na Andersenovu Gerdu. I da bi se, verovatno, lepo slagala sa Akiko. Razmislite dobro: može biti da ste u Mini Maki, devojčici raskošnog unutarnjeg sveta, prepoznali i sami sebe, da možda i jeste odrasli, ali ste sačuvali u sebi ono krhko i maleno, kao ptiče u samom srcu, o kome govori mala junakinja Dejvida Almonda. Smešeći nam se, krozlišće koje treperi, odozgo iz krošnje ona nam šapuće ono što je i sama naučila: Ako zaboravimo da je tamo, u velikoj smo nevolji.