ZNAM ZAŠTO PTICA U KAVEZU PEVA

Prva u nizu od sedam autobiografskih knjiga Maje Anđelou (Margarite Eni Džonson, 1928–2014), afroameričke književnice, scenaristkinje, novinarke, glumice, aktivistkinje za rasnu, rodnu i ekonomsku jednakost među ljudima, bliske saradnice Martina Lutera Кinga, objavljena je 1969. godine pod naslovom Zašto ptica u kavezu peva. Sećanja na tegobne godine odrastanja i traumatična iskustva crne devojčice koja sazreva u duboko podeljenom društvu kao da su, zapravo, bile traženje načina da se ona nosi sa užasom koji je doživela kao žrtva očuha pedofila, a stranice posvećene preranoj vanbračnoj trudnoći ove svestrano talentovane žene koju život nije štedeo, ispisane su tako da plene svojom jednostavnošću, dubinom i do perfekcije izbrušenim stilom. Istovremeno, poglavlja kroz koja promiče krupna i topla senka njene bake, evokacija na istinsku povezanost sa bratom i na nestalnu, ali harizmatičnu prirodu njene majke, prožeta su nežnošću i ljubavlju koje dosežu moć utehe i ohrabrenja. Već prvenac ove autorke nagovestio je da će i nadalje ona živeti onako kao što je pisala, beskompromisno i slobodno, a da će pisati, kako je i sama posvedočila, prelazeći perom preko ožiljaka. Njagovom čitaocu neće se jednom desiti da, nadnet nad stranice proze koja nas opominje da se između reči „ne moguˮ n i „ne želimˮ najčešće može staviti znak jednakosti, oseti snažan bol u vlastitom telu ili da izgubi dah kao da je pretrpeo iznenadni udarac u trbuh. Jer lična priča Maje Anđelou mnogo je više od potresne ispovesti. Ona je univerzalna pripovest o tome kako je uvek i svuda moguće naći način da se živi i posle najtežih gubitaka. I podsećanje kako se iza nevidljivih rešetaka koje su neretko čvršće nego one od čelika, najpre može zapevati prodornim, glasom neponovljive lepote. Sklopivši korice knjige koju je u prevodu Đorđa Tomića objavila Izdavačka kuća „Štrikˮ, može nam se učiniti da u rukama držimo ogledalo, jer ćemo teško uspeti da odagnamo misao književnice koja ga je napisala: „Ličimo jedni na druge više nego što se razlikujemoˮ. Ako je za crnu devojčicu odrastanje na Jugu uvek i neizbežno bolno, onda je osećaj nepripadanja dodatna i suvišna pretnja, kao mrlja rđe na brijaču prislonjenom uz grlo.