ZLO U KNJIŽEVNOSTI I KULTURI

„Brojni primeri koji su u ovoj knjizi razmatrani, utvrdili su me, nažalost, u uverenju da naša književna kritika, kultura, pa i društvo, tonu u blato čisto ideoloških diskvalifikacija drugačijih umetničkih i teorijskih stanovišta, u aroganciju, nekulturu, a često i u zlo, te da nosioci takvih praksi pokazuju suštinsko nerazumevanje bića sopstvene književnosti, jezika, kulture i naroda.“

Slađa Ilić nastavlja: „Neprestano nipodaštavanje koje deo naše „elite” pokazuje prema kulturi i tradiciji sopstvenog naroda – pri čemu se neretko osporava i ono najbolje u njima – pokazatelj dubokih grupnih, pa i ličnih, frustracija i neostvarenih aspiracija koje se tiču zaposedanja statusnih položaja s kojih bi se moglo celokupnom srpskom društvu diktirati šta sme da misli, koga mora da čita i u šta ima da veruje, a piscima o čemu treba da pišu.Šta je zlo u književnosti – danas?„Takav tretman sopstvene kulture i naroda, koji podrazumeva neprestano prebacivanje zbog „sporog” prihvatanja nadnacionalnih identiteta i „evroatlantskih” vrednosti, dolazi od suštinskog nerazumevanja i bagatelisanja kardinalnih istorijskih, književnih i kulturnih činjenica, kao što su: viševekovna borba za oslobođenje od jedne šerijatsko-diskriminatorske imperije, koja je sistematski, privredno i kulturno, satirala naš narod; epska borba u Velikom ratu protiv druge imperije, koja je bila navodni nosilac „europske uljudbe”, a već druge godine rata zabranila u okupiranoj Srbiji ćirilicu i počinila neviđene zločine po Mačvi i Podrinju; herojska borba protiv treće imperije, takođe iz mitel-Europe, koja je za svakog svog vojnika streljala po stotinu srpskih đaka i planirala da čitav naš narod svede na ropsku radnu snagu za svoje latifundije i kompanije; strahovito stradanje u produženom genocidu, u kome su Jadovno, Jasenovac, Bljesak i Oluja usputne i logične stanice u ostvarenju demonskog plana o totalnom istrebljenju; zločinačko bombardovanje naše zemlje koje je, krajem 20. veka, izvršila četvrta imperija, uz okupaciju naše južne pokrajine od koje se želi napraviti nekakva čudovišna kvazidržava…O lakejskoj svesti Junaci nove knjige Slađane Ilić su svi oni dobro poznati ideološki komesari koji bi da određuju šta je dozvoljeno, a šta nije u savremenoj srpskoj književnosti. Oni mogu dolaziti sa strane, kao nemački biograf Ive Andrića, ali mogu biti i ovdašnji, kao članovi NIN-ovog žirija. Ono što je njima zajedničko jeste nipodaštavanje same srži srpske kulture zarad očuvanja ili sticanja političke moći. Drugim rečima, njihov cilj nije da doprinesu razvoju srpske kulture i književnosti već naprotiv, da srpsku kulturu trajno liše svih onih vrednosti koje osporavaju sadašnji kolonijalni status srpskog naroda u Evropi.O onima koji taj program sprovode Slađana Ilić u svojoj knjizi Zlo u književnosti i kulturi opravdano zaključuje da su ljudi lakejske sveti. „Nipodaštavati takav narod, narod s takvom istorijskom sudbinom, ali i s takvom kulturom, znači biti na poziciji hegelovske lakejske svesti, za koju nema heroja ne zato što nema junačkih dela, već zato što lakej o svemu sudi samo po sopstvenom lakejstvu i po sopstvenoj duhovnoj niskosti.“