ZEMLJA CRVENIH STENA
Već u Palati muva (Nojzac, 2011) srpski čitalac je imao priliku da doživi paradoksalno dejstvo Kapaherove proze: dejstvujuće takoreći nedejstvovanjem, onim što ostaje neizgovoreno, insistiranjem na sporednom, prezentirano opreznom uzdržanošću i pijanisimo dinamikom. I ono što se o njemu može pročitati kao čoveku pokazuje ga kao principijelno skromnog, distingviranog gospodina: kao nekog građanskog Handkea sa sniženim krvnim pritiskom.Budući da je tek 2009. ovenčan Büchnerovom nagradom, kao objektivno najvažnijim književnim odličjem nemačkog govornog područja, njegovi poštovaoci naravno nisu propuštali da kod ostatka publike probude osećaj nemirne savesti.
