ZAŠTO VOLIM KANADU
Četrdeset priča Nebojše Milosavljevića slika su života u emigraciji. Ta slika je nekad gorka, nekad ironijska, a najčešće humorstična. Opisujući našeg čoveka, našu porodicu koja je usled društvenog i ekonomskog kraha devedesetih godina napustila svoju zemlju, Milosavljević dočarava šta znači snaći se u tuđini, uklopiti se u sistem, voditi „sređen“ život. Istovremeno, on pravi poređenje sa onim što je ostavljeno, odakle se došlo i ukazuje na neizmernu nostalgiju ljudi koji su se odlučili da odu u daleki, bolji svet. Smejući se „tuđem“, on se smeje i onom tipično „našem“ ne skrivajući pri tom simpatije. Tako su nastale neke, već, antologijske priče poput „Govorite li Serglish“, „Pismo Deda Mrazu“, „Beograd – Toronto 3:0“ „Mali rečnik nostalgije“ Komšija – bliži od najbližeg roda. Služi za gledanje utakmica, igranje preferansa i popdnevnu rakijicu uz mezetluk... Burek – tvorevina od testa u kome se mogu naći sir, meso, spanać, a dobar je i prazan. Jede se prstima i u kombinaciji sa jogurtom, a najbolji je kada se po povratku iz kafane u pet ujutru smaže jedno pola tepsije „Politika“ – jedini list na svetu koji se kupuje tako što se ode na kiosk i kaže: „Komšija, daj jedne novine.“ ....
