ZAŠTO DECA UBIJAJU?

Piter Langman je psiholog i vodeći američki stručnjak kada je reč o deci počiniteljima masovnih školskih ubistava i proučavanja psiholoških uzroka i ranih signala koji ukazuju na moguće nasilništvo. U knjizi Zašto deca ubijaju? – Kako dete može da uradi tako nešto izneo je detaljne priče i psihološke analize desetorice školskih ubica u američkim školama koji su ubili ukupno 74 i ranili 92 osobe. Proučavajući ogromnu dokumentaciju dr Langman pokušava da odgovori na pitanje „šta je u glavi“ školskih ubica i kako dete može uopšte da uradi tako nešto. Školski masakri su 90-tih godina postali deo američkog kulturnog miljea, a nakon što je dečak iz očevog pištolja ubio devet učenika i radnika obezbeđenja, a ranio još šestoro dece i jednu nastavnicu u beogradskoj školi OŠ Vladislav Ribnikar koju je i sam pohađao, postali su, nažalost, deo i naše stvarnosti. Šta je, zapravo, školski masakr? Kakve probleme imaju i šta pokreće mlade ljude da izvrše školske masakre? Zašto baš taj dečak a ne neki drugi? Da li je tačna tvrdnja da dečje ubice nisu obična deca? Ko su potencijalne školske ubice, kako ih prepoznati i osujetiti u zločinačkoj nameri? Kako naučiti učenike razlici između cinkarenja vršnjaka i obaveštavanja odraslih o opasnostima? Da li su školski masakri prosti odgovori na vršnjačko nasilje, nedostatak empatije, egzistencijalni bes, stid, zavist, depresiju, socijalno odbacivanje, porodične odnose, dostupnost oružja? Koja je uloga roditelja, a koja škole i društva u sprečavanju pucnjava u školama? Zašto roditelji ne smeju da lažu kako bi zaštitili dete? Zašto kazna suspenzijom ili izbacivanjem učenika nije delotvorna?Nažalost, ne postoji jednostavno objašnjenje niti jedan uzrok zbog kojeg će neko dete postati masovni školski ubica. U pitanju je kombinacija uzroka a autor je na nivou različitih tipova ličnosti školske ubice svrstao u tri grupe: psihopatske (narcisi, bez saosećanja i savesti), psihotične (mentalne bolesti, šizofrenija…) i traumatizovane školske ubice (iz hronično i ozbiljno disfunkcionalnih porodica). Knjiga definiše i ilustruje sva tri tipa, a u dodatnim poglavljima autor navodi slučajeve uspešno i na vreme osujećenih školskih ubistava, kao i niz korisnih preporuka kako osmisliti i sprovesti protokole i pravila da bi se razlikovale stvarne pretnje od bezopasnih situacija. – Jer, treba da učimo iz prošlih tragedija u nadi da ćemo sprečiti buduće, a pretnje moramo smatrati ozbiljnim dok se ne dokaže suprotno – tvrdi dr Piter Langman