VOLJENA

Onima koji u prvim danima avgusta ne traže lako štivo uz koje će se opustiti, već potresnu priču koju će zapamtiti, preporučujem roman „Voljena”, jedno od najpoznatijih i umetnički najsnažnijih ostvarenja Toni Morison (1931-2019), prve crnkinje kojoj je dodeljena Nobelova nagrada za književnost, 1993. godine. O nastanku romana objavljenog 1987. godine, za koji je nagrađena Pulicerovom nagradom, sama književnica, opisujući trenutak kada se rodila ideja da napiše knjigu kroz koju će najzad progovoriti oni koji nikada nisu imali mogućnost da iskažu nemerljivost svog bola i užas vlastitog života kojim, kao vlastitom imovinom, raspolažu drugi, zapisala je: „Osamdesetih godina još su se vodile žučne debate: jednaka plata, jednak tretman, pristup profesijama, školama... i izbor bez stigme. Udati se ili ne. Imati decu ili ne. Te su me misli neizbežno odvele drugačijoj istoriji crnih žena u ovoj zemlji ̶ istoriji u kojoj brak nije bio podržavan ili je bio nemoguć ili zabranjen zakonom; u kojoj je bilo obavezno rađati decu, ali „imati” ih, starati se o njima ̶ drugim rečima biti roditelj ̶ nije, kao ni sloboda, dolazilo u obzir. U uslovima svojstvenim logici institucionalizovanog ropstva pretenzije na roditeljstvo bile su nezakonite.” Stoga inspiraciju za junakinju svoje potresne priče o sudbini miliona neznanih ljudi, koji su protiv svoje volje, dovedeni na novi kontinent, gde je beli čovek, za šaku dolara, kupovao njihovu sudbinu, Morisonova pronalazi u tragediji sunarodnice Margaret Garner, mlade majke koja je ubila svoje dete kako ne bi živelo njenim životom, o kojoj su sto godina ranije novine donele senzacionalistički intoniranu vest. Oživljavajući Setu, kako je književnica nazvala junakinju koju su materinska ljubav i želja da oni koji je donela na svet žive dostojanstvenije od nje, učinile ubicom, njenu svekrvu Bejbi Sags, kćeri Voljenu i Denver, kao i brojne druge junake koji se bore sa vlastitim duhovima prolosti, Toni Morison stvara delo koje pokreće mnoge tegobne teme. Nad stranicama „Voljene”, lebde pitanja koje sebi postavlja svaki čitalac ovog romana, ma gde i ma kad živeo: Zašto? Kako je moguće? Ne nudeći konačne ni prihvatljive odgovore na ova pitanja, da bi uvela što više glasova koji svedoče o stradanju ljudi koji su izjednačeni sa domaćim životinjama, autorka ciklično menja pripovedne perspektive i jezičke registre, pri čemu pripovedanje živopisnim i jezgrovitim jezikom poprima odlike magijskog realizma. U svetlu potlačenih, natprirodno egzistira paralelno sa stvarnim: magijsko služi kao uteha, iskupljenje i način da se prežive bestijalnosti kakve može izmisliti onaj koji sebe smatra višim i od Boga. Oni kojima je oduzeto pravo na slobodu, a često zaboravljamo da je to pravo na vlastito ime, na poreklo i roditeljsku ljubav, emotivni život, materinstvo i očinstvo, na svaki mogući, pa i onaj njamanje važan izbor, na stranicama ovog romana se emocionalnog tereta oslobađaju pričanjem. Suočiti se sa potisnutim, kroz priču se osloboditi sećanja, osećaja krivice, neoprostivog greha, jedini je način da se bol ublaži i da se život nastavi dalje. Ipak, ličnu, ali i kolektivnu traumu je nemoguće isceliti, ona zauvek ostaje kao žig utisnut vrelim gvožđem u tamnu kožu. Baš kao što i roman „Voljena”, poput svih značajnih književnih ostvarenja, trajno menja svog čitaoca, čineći da se oseća užasnuto, ali i da postane bolji čovek.