VELIKI JURIŠ

Ovih dana se spustila teška magla nad nama. Liči mi na istu onu maglu oko vile Ahilon i onu koja je pritiskala dobrovoljački puk iz knjige Slobodan Vladusic VELIKI JURIŠ. Svako slovo je veliko sa razlogom u slavu hrabrosti i nesebičnosti tih zaboravljenih ljudi. Magla je ostala kroz vreme i vidimo je i danas, ali da li je ostao duh naroda i te čiste i snažne osobine to moramo sami da se preispitamo. Poručnik srpske vojske Miloš Vojnovic se oporavlja na Krfu 1916.godine u vili Ahilon, nakon prelaska Albanije. Tu upoznaje misterioznu Holanđanku Fani de Grot i srpskog majora kome ne zna ime. Major se ubija i ostavlja pismo za sobom, ono sadrži tajnu o poručniku. Tada počinje potraga za pismom. Potraga nas vraća 1914 godinu i bitku kod Čevrntije i Timočku diviziju, pa u 1915.godinu i poručnikov podvig kod Slavkovice gde od kapetana austrijske vojske dobija crne rukavice koje postaju njegova amajlija. Nakon Ahileona lutamo ulicama Soluna, gde Grkinje po kućama i kabareima opslužuje naše vojnike... Srećemo i francusku i englesku vojsku. Po stupanju poručnika u dobrovoljački puk upoznaćemo vojvodu Vuka, Dinića, Purcu... Oni osvajaju Kajmakčalan. I opet Solun... Ostojić, Kalafatović, ali i bugarski oficir Ivan Osterlin koji je možda put do pisma i otkriće tajni,a možda samo ljuti neprijatelj ili slovenski brat. Puno toga je u tom bugarskom oficiru koji iste rukavice nosi i daju mu moć da preživi rat. Ko će preživeti i kako preživeti ne znate do poslednje stranice ove knjige,ne znate šta da očekujete. Zato postajete bogatiji za jedno iskustvo, za ratne strahote čitajući ovu knjigu. Delite sudbinu velikih junaka,jurišate sa njima u borbi na život i smrt. Jasno doživite ratne tegobe i kao da ste osetili sneg pod prstima nameštajuči se na počinak. Ovo je priča koja nas vodi kroz svetski rat, alu je i kriminalistički roman, ljubavni, a i psihološki. Kroz sve to utkana je i mističnost da nas sve vreme drži napetim iščekujući sadržaj pisma, otkrivanje bugarskog oficira, Fani de Gol... Pa i samog poručnika. Treba pročitati knjigu da se ne zaborave, jer niko ih se više i ne seća, a više ih i nema. Devedesetih godina prošlog veka su umrli poslednji Solunci, neprimetno i tiho, bez počasnih plotuna. Srećna sam što sam potomak ovakvih ljudi i što pesmom Tamo daleko živim sećanje na njih i njihovu pobedu. Oni su je pevali kada su svoju dušu predavali Bogu. I dan danas talasi morski čuvaju tu bolnu uspomenu. Čuvaće je za večita vremena. Zato dozvolimo poručniku Milošu Vojnoviću da uđe u naša srca i ne treba da dozvolimo da ovako sjajna knjiga utihne. Od mene velika preporuka.