VEČERNJE NOVOSTI I SENKA JOSIPA BROZA

Mašio sam se za džep da Brozu dam olovku. Nisam ni primetio da je iko stajao iza nas, no nisam rukom ni stigao do unutrašnjeg džepa, a „bezbednjak“ me je tako stegao za lakat da sam tiho jauknuo. Broz je, ne dižući glavu, samo promrmljao:
„Ne brini, neko uvek ima olovku za mene.“

***

Pričajući o Večernjim novostima najtiražniji urednik ovog lista provodi nas kroz šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka, koje se u romantičnim sećanjima pamte kao zlatno doba Titove Jugoslavije. Generacije koje su je gradile nisu bile svesne toga da je pod sjajem tek osvajanih tržišnih sloboda nezaustavljivo kuljao mrak njenog raspada. Ova knjiga sećanja osvetleće to čudno doba u kojem je novinaru rasla plata u zavisnosti od čitanosti njegovih tekstova, a sudbina urednika zavisila od izostavljene ili pogrešno protumačene reči.
Pola veka kasnije, Mirko Stamenković će prvi put ispričati kako je nastala istinita legenda o skraćivanju Titovih reči. Zašto je to radio – usred noći, uoči štampe? Ko je i kako to saznao, iako novine još nisu puštene u prodaju? Da li su izostavljene reči uopšte bile Titove? Zašto su i danas bolne? I kako je bilo moguće da one postanu povod za sunovrat srpskih rukovodilaca, urednika, novinara, privrednika, umetnika i svih onih koji su obeleženi zlokobnim žigom tog doba – imenom srpskih liberala.