VAN KONTROLE
Crnohumorni roman Vladana Matijevića doživeo je svoju novu verziju prilagođenu autorovim zrelim stilom. Neobičnom formom Matijević vodi svog junaka kroz apsurdan i fantastičan svet.
Pred nama je nova verzija, osamnaest od prvog objavljivanja kratkog romana Van kontrole Vladana Matijevića. U međuvremenu ovaj roman je objavljen i u Francuskoj pod naslovom Jadi mladog Arnolda., a tim povodom je Le Monde diplomatique je zabelezeno Matijevic nas vodi daleko u svoju apsurdnu i duhovitu fantaziju da bi bolje prikazao stvarnost i razumeo drustvo bez glave i repa. Autor ima britak jezik koji izlazi iz svojih sopstvenih granica.Ovaj, prakticno novi, definitivno dorađeni, roman, stilski prilagođen rukopisu Matijevićevih kasnijih knjiga, sačuvao je originalnost, surovost i duhovitost prethodne verzije, a crnohumorna životna intriga sigurno će nasmejati i današnjeg njegovog čitaoca.Svojevremeno se njegova čitateljka Sofija Pajović zapitala o mogućem smislu priče koja se odvija unazad u neobičnom svetu u kojem njegov junak, Arnold Kriger, prihvata realnost i ne pokušava da interveniše na tok dešavanja, i ponudila svoje tumačenje: «U ovom delu mogu se uočiti neke od osobenosti/konstanti Matijevićeve proze: narativni eksperiment, autorski komentar, specifična upotreba/poigravanje slovnim oznakama, neobični junak kroz čiji je fokus, u monološkoj formi, prikazan oneobičen svet, pogodan za isticanje protivrečnosti i apsurda.Kako je forma uvek u službi značenja, izokretanje sumanuto brzog toka radnje nije samo pokušaj autora da nas zaseni svojim umećem. Niz fantastičnih motiva čijim se ulančavanjem izgrađuje ova priča u nazadovanju ne svedoče samo o Matijevićevoj bogatoj fantaziji, već i o njenoj kontrolisanoj i promišljenoj upotrebi pri raz/uobličavanju stvarnosti kojom se kreću junaci germanskih imena. Da se radi o brižljivoj konstrukciji razkonstruisanog sveta u haosu, sugeriše se od samog početka. Nekoliko puta je u tekstu jasno istaknuto: NIŠTA NIJE SLUČAJNO.Matijević je ovim romanom postavio temelje jedne autentične poetike koju ćemo, uprkos njenoj imanentnoj protejskoj prirodi, uvek prepoznati, a kojom će on braniti autonomiju književnosti, kao polja izražavanja mišljenja i provociranja razmišljanja o svetu.
