POMPEJA
Pompeja je zadiranje, infiltracija u ONO što očima ne može da se vidi, praiskustvo, klesanje reči u ritmove, smislove i parasmislove, prefinjena tenzija na asocijativnom raskršćima, šeretsko pevušenje nestajanju u lice. Ona svedoči o lakoći napora iskazivanja, konstitucije stiha kao verbalne arhiformule koju nije moguće hijerarhijski podrediti. A nije ni uputno pokušati. Šajtinac Pompeje jeste čovek koji peva pre i posle vlastite poezije, onaj koji se razobručio, raspojasao, razbaškario, raz, raz, raz, razneo i privid interne poetičke konvencije koju je sam decenijama gradio. I tako uspeo da bude sopstvena naredna inkarnacija, sebi na očigled.
