UHVATI ZECA

Reči koje se čitaju našte srca. I isključivo uz gorku kafu. Tursku. Domaću. Tradicionalnu. Ova knjiga se nikako ne slika za instagram, nikako uz neku lepu dekoraciju, nikako uz neku šolju punu vazdušastog nesa. A ako baš hoćete, slikajte je uz čašu rakije. Slikajte je na kuhinjskom stolu prepunom mrva, među prljavim tanjirima. Slikajte je bilo gde, samo ne ulepšavajte (joj) stvarnost.
Jer – nećete moći da je ostavite. Možda samo nakratko i to baš tamo gde vas preka potreba natera da je spustite, samo tamo gde su vam potrebne obe ruke da nešto završite.
Ako se od prve rečenice samouvereno otisnete niz roman, misleći da znate šta će biti na kraju, shvatićete vrlo brzo da se, u stvari, stropoštavate, grubo i bolno se udarajući o svaku reč. Metafore će biti predah, hvataćete se za njih da povratite dah. Čitaćete ih po dva ili više puta, sve dok ne skupite hrabrost da se (u)pustite dalje.
A kad je završite (što i nije moguće), osetićete potrebu da je odmah pročitate još jednom, ali ovaj put unazad – sliku po sliku, slovo po slovo. Kada ključem s kraja romana otključate prvu rečenicu, ukazaće se pred vama sestra-bliznakinja ove knjige. Ništa lakša za tumačenje, ali, ako vam čitanje nije tek razbibriga, uživaćete u strasti otkrivanja (možda bolje reći – skrivanja) i tumačenja.
UHVATI ZECA nije tek tako priča o prijateljstvu. I nije tek tako priča o Bosni. Ni o ratu. Tu reč nećete nijednom naći među koricama ove knjige, mada je jasno da je razorio sve. I da Bosna nije preživela. Kao ni njih dve: Sara i Le(j)la. Jedna je promenila zemlju (i sve drugo što je mogla), druga je promenila ime (i sve drugo što je mogla), ali se ni jedna ni druga nisu mnogo odmakle od ogledala i belog zeca iz Le(j)line sobe.

„...da počnemo ispočetka. Rekle su mi: samo sam htjela da počnemo ispočetka. Rekle su mi...“