TIHI GOVOR LATICA/QUIET SPEECH OF THE PETALS
Оливера Шестаков нам са „Тихим говором латица“ први пут представља своје хаику стваралаштво, и то веома успешно. Црњански је написао да је хаику природа оплођена песмом или, како је цитиран на почетку ове књиге, трун опипљиве тишине. За писање успешних хаикуа није довољно бити теоријски поткован и желети, већ се мора, пре свега осетити спознајни хаику тренутак, спонтани доживљај у којем се песник појављује као посматрач, а не судионик, бележећи своја опажања и лична осећања.
Хаику није само поезија, већ осликава читаву једну филозофију односа природе и човека. Оливера погађа суштину самог хаикуа и његова унутрашња својства. Од првог хаикуа: Моји прсти / у паперјастом облаку / – тражим Сунце, она урања у своју песму сугестивно преносећи на нас доживљена осећања. У њеној хаику галерији смењују се веома разноврсне слике, природне и колоритне.
Облак на дрвету,
у наручју грана дрема –
небо у корпи.
Нежан додир,
блискост две тачке на кругу
– поглед мајке.
